Подешавања / Settings

Од када се догодило подмукло обарање руског авиона од стране Турске, као акт отворене ратне провокације, написано је и изречено небројено анализа и коментара и углавном се тај догађај тумачи као некакав несмотрени и сирови, изловани чин или освета, малтене отргнутог и побеснелог двојца Ердоган-Даватоглу, те чланова њихових фамилија и белосветских мафијашких нафтоносних кругова.

Оног тренутка када се министар правде у Влади Републике Србије, Никола Селаковић[i], обратио пре неку ноћ у име фантомског „Бироа за кординацију служби“ (ваљда је преузео команду по одлуци свог шефа, шта ли) истраумираној српској јавности (након провидно изведене „Гладио“ субверзивне терористичке операције у Паризу), већина грађана је могла коначно да се препусти „мирном“ сну. Макар они напредњачко-еспеесовске провенијенције.

Посреди је глобалистички пројекат дестабилизације већег дела европског континента – пут ка неутралисању или „репрограмирању“ држава и нација, промени демографске слике, разарања још оно мало преосталих хришћанских вредности, изазивања трајног али контролисаног хаоса, појачавања вишедимензионалне вођене кризе којом се филигрански управља из једног центра и стварања услова (терористички акти, побуне, економски колапс и др.) за избијање једног или више ограничених или тоталних оружаних сукоба са фаталним последицама, у којима ће се сви тући противу свих (…)

‘Ајмо поново о окупацији, трећи пута за редом. Досадно јест’ но, нема друге. Не због префриганих квинслиншких власти Србије (агената свих нивоа, западних плаћеника, доушника, ситних потказивача, додавача, дошаптавача и пратећих сецикеса – што би се „урбано“ рекло), већ због слуђеног народа који је пред тоталним поразом, свеопштом пљачком и понижењем библијских размера. Кажу, понављање је мајка мудрости. У нашем случају и последња преостала шанса. Другачије се не може пробудити пар милиона Србаља. На жалост.

Циркузантски и примитивно смо понижени као народ и огољеном силом, у амбијенту праве психолошке (медијске) тортуре и бруталним кршењем најважнијих закона ове земље, натерани на потпуну пропаст – прихват стотина хиљада изманипулисаних избеглица.

Да ли је западни, сатанизовани и агресорски свет оличен у лику САД, Велике Британије, НАТО и ЕУ, у праву, где им је упориште и како проналазе модусе да нас овако, не само черече, већ и понижавју до бескраја?

И шта ћемо као држава сврстана у евроатлантску заједницу (не неутрална, дакле) чинити, како ћемо се и када престројити на стварну неутралност, и како ћемо испунити важеће норме међународног права (а видели смо који је то корпус обавеза и дефинисаног понашања), у времену у којем је сасвим известан директан оружани сукоб између Русије (и њених искрених и поштених савезника као што су Сирија, Иран, Кина…) с једне и чланица НАТО-а предвођених САД-ом и Великом Британијом (преко тзв. Исламске државе и особито Турске однедавно) са друге стране?

Поред тога, у очи упада да је последњих неколико година медијска кампања за учлањење достигла невиђени интезитет. Тако нешто није забележено у ранијем периоду ни са једним кандидатом, када су у редове евроатлантске дружине примане бројне европске земље бившег источног блока.

Избегличка катастрофа је ушла у нову фазу и на хоризонту се јасно оцртавају таласи правог цунамија после кога ће се, највероватније, обистинити она народна – ко преживи, причаће. За то време слуђивање и обмањивање српског јавног мњења не да не престаје, већ је попримило нове форме бешчашћа.

У мору сваковрсних и свакодневних националних пораза и понижења, случај убијених америчких држављана шиптарског порекла, браће Битићи, припадника Атлантске бригаде ОВК у агресији НАТО на СР Југославију, последњих месеци[1] се поново актуелизује али на један нови, несвакидашњи и скоро бизаран начин.

Међутим, уколико је помислио (а није) да нас вага са Бугарском која има дупло више војника (око 50.000 професионалаца) и позамашне ефективе борбене технике, или са Румунијом чије оружане снаге су несразмерно веће и јаче, или са Мађарском и Хрватском, онда изјава коју је срочио у Великој Плани не само да је неозбиљна и демагошка, већ је из угла наведених суседа иритантна и крајње провокативна, а из нашег угла самообмањујућа и потенцијално врло непријатна и опасна.

Председник Владе Србије Александар Вучић је 09.јула ове године, након сусрета са председником Европске комисије Жан Клод Јункером, у Бриселу, на питање тамошњих новинара поводом предстојеће посете Сребреници, изјавио, између осталог, следеће: „Безбедносне процене ме никад нису занимале (…) Безбедносни разлози никада неће бити повод за одустанак од онога што сам рекао (…)“ Он је (Вучић) казао да га не занимају ни поједине увредљиве изјаве на рачун Србије [i].

Комплетан систем одбране и посебно Војска Србије, као носећи сегмент, је устројен према НАТО стандардима и процедурама. И не само то, тај систем функционише тако што смо под перманентним мониторингом Алијансе.

Кристално је јасно зашто је Борис Тадић, управо са функције министра одбране, у небројено прилика, наравно користећи прозападне медије који су увелико окупирали Србију на свој начин, бескрупулозно и крајње сугестивно, истицао – да нису створени услови за повратак наших снага на КиМ, да би они доле били глинени голубови, да је њихова намена према Р 1244 тривијална и споредна, да то неће допринети побољшању односа са Кфором и западним пријатељима, те да наше снаге не би биле у могућности да заштите српско и остало неалбанско становништво…

Све маске о тзв. евроатлантским вредностима и залагањима за демократију и мир на Балкану су коначно пале. Ко не верује нека још једном прочита најсвежије изјаве западних званичника – од Јенса Столтенберга, преко господина Хана, до Мајкла Девенпорта и Маје Коцијанчич.

И управо због свега наведеног нису нам ни потребни спољни непријатељи. Довољна је квалитетно организована пета колона и одабране наивчине у неколико најважнијих друштвених стубова, као што су, рецимо, штампани и електронски медији, и драма је ту.

Доведени смо у стање да будемо војнички преслаби и безначајни на светској мапи, и као такви онемогућени да се бранимо, да нам дипломатија буде несадржајна и јалова („празна пушка”), осуђени да без поговора извршавамо све нечасне налоге, бриселске, ММФ и остале диктате, глумећи некакву војну неутралност.

Да видимо, строго искуствено и без апострофирања питања министарских и осталих притисака, планиране медијске експлоатације догађаја и маркетинга у вези са тим, политичке и друге позадине, шта је све морало из војничког угла да претходи одлуци министра одбране о ангажовању хеликоптера, а затим, које мере су били обавезни да предузму органи Војске Србије, како би се задатак успешно извршио или одбило извршење истог на основу чињеница.

Да ли само зато што се овај млади и перспективни генерал Војске Србије недвосмислено показао код Фекетића, у Обреновцу и на другим локацијама, како премијер истиче, или је можда још важнији разлог чињеница да је Бандић 2008/09.године завршио „Националну ратну школу“ Сједињених Америчких Држава, те је као такав (познато је војној јавности), њихов миљеник и, подразумева се, штићеник?

Откуда наслов текста прво на енглеском, а затим превод на српски језик? Одговор је врло једноставан – да бисмо били у евроатлантском тренду и њиховим „вредностима“, у складу са последњом степеницом до пуноправног чланства у НАТО, која се назива Individual Partnership Action Plan – IPAP (Индивидуални акциони план партнерства – ИПАП)[1]. Односно вешћу која је последњих дана узбуркала српску интелектуалну и свеколику јавност.