Подешавања / Settings

У неоколонијалном остатку земље Србије изборни циркус и постизборно дотеривање народне воље још увек није завршено, а када ће то ћемо тек видети. У сваком случају широке народне масе – грађанство и бројни сељани, лепо се забављају.

Када се на националној телевизији – медијском јавном сервису познатијем као РТС, појави дословно овакав извештај: „Хашим Тачи је положио заклетву пред посланицима скупштине, чиме је и званично постао нови косовски председник. Седници су присуствовали и посланици Листе „Српска“, док су посланици опозиције који су били против избора Тачија за председника – бојкотовали седницу“[i], како то другачије назвати него отвореном предајом и планском самодеструкцијом.

Поводом НАТО похода на Балкан, у Србији се више месеци ломе копља и део грађанства се како тако буди. Иницирани, подразумева се, од стране познатих и мање познатих страначких и осталих свезнајућих лидера. Да ли су посреди озбиљни покушаји вођења народног пука или ће ипак бити да је напрасно прегнуће, предизборне трке ради. Док Србљи схвате где се крије јадац протећи ће још много воде Дунавом и Савом.

Ко нам то стиже на свеопшту радост и народно весеље усред изборне кампање њ.к.в. Александра Вучића – Великог, иначе, познатог „ленгвиџ“ питомца британске Империје из монденског, краљевског летовалишта, Брајтона?

Пуна је деценија од када је перфидно убијен Слободан Милошевић, бивши председник Србије и Југославије, и врховни командант оружане силе, човек који је бранио земљу од злочиначке агресије НАТО савеза 1999. године. А пре тога Србе преко реко Дрине и где год да нас је било. Бранио је док је могао и колико је могао. Како је знао и умео, у неправедном свету, сам са својим народом, противу свих.

Био сам убуђен да ћу десетинама текстова[i] из прошле и ове године о такозваној (и непостојећој) војној неутралности, као и о НАТО програму „Партнерство за мир“ којим нас је Алијанса окупационо умрежила, успети да сувим чињеницама разобличим две вероватно највеће и најподмуклије преваре у историји Србије. Пошло ми је за руком делимично.

Повод за ову колумну је текст једног од водећих режимских аналитичара – Драгомира Анђелковића, који је објављен у „Вечерњим новостима“ 23. фебруара под насловом „Нова НАТО замка“[i]. Е, сада, неко ће запитати – због чега перјаница режима заслужује било какву пажњу и трошење времена, када нам је преко главе дневно коментарисање Вучића и његових министара?

Српска јавност је коначно дочекала да врховни командант њене оружане силе, председник Републике Томислав Николић, проговори о војним питањима „осећајући потребу да јој се обрати“, како је сам истакао у уводу ауторског текста у „Вечерњим новостима“[i]. Наглашавајући да то не чини како би се, јелте, правдао, „већ зато што постоје бројне малициозне и нетачне информације и интерпретације Споразума“.

Тачно пре седамнаест година негде у ово време – од 6. до 23. фебруара 1999. године – одвијали су се такозвани преговори у Рамбујеу, који ће се неславно завршити захваљујући неискрености и лукавости западних сила и раније припремљеном плану – ултиматумом којим су Југославији постављени немогући услови и тиме створен алиби за почетак нелегалне оружане агресије НАТО.

Док читаоци буду бистрили овај анти–НАТО осврт, у исто време ће у Народној скупштини Републике Србије увелико тећи конструктивни хвалоспеви и једнообразни монолози, тачније срцепарајући рецитали еврофанатизованих посланика – западних и домаћих плаћеника, о „Закону о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке“.[i]

Богата „сарадња“ Србије и северноатлантске Алијансе се наставља. Само што испратисмо председавајућег Војном комитету НАТО, генерал-потпуковника Марка Шислера, а затим и начелника штаба Команде здружених савезничких снага НАТО-а у Напуљу, генерал-потпуковника Леонарда ди Марка, кад ето нама у походе америчког генерала са четири звездице Филипа Бридлава, Врховног команданта НАТО снага у Европи (Supreme Allied Commander Europe)[и].

У минулом периоду је „сарадња“ северноатлантске Алијансе са остатком Србије, с једне, а са друге стране са оним званично окупираним делом територије – Косметом, значајно интензивирана. Има ли то везе са буђењем Русије и недавном посетом Дмитрија Рогозина? Наравно. Они који познају начин размишљања и делања челника наших агресора и окупатора, сложиће се са оваквом оценом.

Када се све сабере и одузме, Лазански је вероватно најубедљивији бранитељ марионетске власти, која је мимо очекивања наставила НАТО тековине својих претходника и значајно унапредила „партнерску“ сарадњу, истовремено нескривено бежећи од војног савезништва са Русијом пуне четири године.

Данас – врхунски резиденти и агенти Запада, као што видимо, седе у најважнијим фотељама и руководе колонијалним поседом под називом Србија. Ипак, решења постоје. Но, пре тога, ваља се пробудити из летаргије и дефетизма.

Уколико су постојале недоумице на који начин актуелна власт и у ком војном, одбрамбеном правцу води Србију и да ли искрено брине о безбедности и независности земље, посета Димитрија Рогозина нам је омогућила дуго очекиване одговоре и туробну истину. И дефинтивно развејала све шарене лаже избацујући на површину вешто упаковане манипуланте.

Стигао је у званичну посету још један српски „пријатељ“, председник Владе Турске Ахмет Давутоглу, и то баш у дану када је тачка захлађења односа Русије са том истуреном и агресивном НАТО чланицом, достигла врх геополитичке амплитуде. Пријатељски с наше стране према Руској Федерацији, нема се шта додати.

Зато што се сецесија од стране Арнаута, тачније анексија јужне српске покрајине, третира као уобичајена мирнодопска активност. Е, то је та квака која ће нам доћи главе.

Лагано одлази Бата Гашић, право у легенду. А можда га ипак одбране партијски другови? Штета, ако ништа друго, поуздано знам – воли војску, поштује нашу одбрану ’99-те и искрено је проруски орјентисан.

Након скоро једанаест година тамновања поново је на слободи генерал-пуковник Владимир Лазаревић, ратни командант Приштинског корпуса. После рата командант Треће армије а затим и први човек Копнене војске. Оне Војске која то заиста беше… Несуђени начелник Генералштаба.

Скоро је невероватно како су се постројиле суве чињенице у лажираном државном удару и такозваној дестабилизацији земље, то јест Владе (а владе свугде у свету и служе да се руше уколико растачу земљу!), а да је то мало ко уочио и ваљано прокоментарисао. Осим уредништва „Курира“, које је ретко ко тог дана желео да чује. Притом, не желим да их оправдавам што су предузели мере и радње из арсенала тајних служби, иако их потпуно разумем. Србија је ово. Под пресвученим радикалима. А то значи – догорело је до ноката.