Подешавања / Settings

„Из Кабинета председника Републике тражено је да Војска Југославије са свог сајта на Интернету склони антиамеричке текстове и ставове. Чинило се да је највећи проблем нове власти Закон о амнестији, будући да су многи њени припадници избегли одбрану свог народа и државе током агресије НАТО алијансе у пролеће 1999. године.“
(књига „Гушење истине“,[i] аутор – проф. др Светозар Радишић, пуковник)

Пре десетак дана је пословично обавештеним српским новинарима и војним аналитичарима, намерно или не, промакла једна веома интересантна вест која је обележила врло значајну, дводневну активност у Министарству одбране Р. Србије.

Такозваном реорганизацијом, реформом и особито „модернизацијом“ Војске, која је почела одмах након петог октобра, добили смо оружану силу која је сведена, буквално, на прирепак Алијансе у овом делу Балкана

Било је врло занимљиво ових дана пратити како државна власт брани Војску Србије и то не само њена достигнућа и тековине, већ и државну и војну тајну као такве. Јер, бранећи нападнуту Војску, бране и себе, подразумева се. Одбрана је обавеза сваког грађанина, а о странкама да не говоримо. Па макар у тој одбрани и обмањивали јавност. И макар то чинили префињено.

Период 2001-2002. био је преломан за тзв. реорганизацију, односно, рационализацију и реформу одбране а, у пракси, то је био почетак разбијања Војске Југославије.

Или, још прецизније – да ли је познато да српска престоница од краја 2007. и почетка 2008.године не располаже ни једним тенком, ни једним борбеним оклопним возилом пешадије, ни једном хаубицом – уколико не рачунамо музејске експонате на Калемегдану и борбену технику која је продефиловала на Војној паради 16.октобра а затим враћена у оно мало преосталих гарнизона?

Господину Момиру Стојановићу, генералу, народном посланику,
председнику Одбора за контролу служби безбедности
Народне скупштине Републике Србије