Прочитај ми чланак
,,Било је то у некој земљи сељака,
на брдовитом Балкану.
Умрла је мученичком смрћу,
чета ђака,
у једном дану.“
Овако је дивна Десанка Максимовић почела песму о стрељању ђака од стране немачких нацистичких војника у Крагујевцу 1941 године. Снимљен је и филм (1969) о овом злочину, а спомен парк Шумарице остао је да сведочи будућим генерацијама Срба која је цена Слободе. Остало је и сећање на директора Крагујевачке гимназије који је на понуду да буде ослобођен и избегне стрељање рекао да је то час са којег не сме да одсуствује.
Нажалост нити је ово највеће нити прво, а није ни последње стратиште Српског народа у 20-ом веку, али јесте достојно обележено и остало је у сећању српског народа. Годинама након тог догађаја Немцима је био забрањен приступ спомен парку Шумарице, месту где је злочин извршен. А у самом граду Крагујевцу постојао је обичај да уколико мештани у ресторану чују немачки говор за столом ћутке приђу столу изврну га наопачке и без речи одлазе. Најпристојнији начин, на који су људи чији су најближи стрељани од немачких нациста, казивали нисте овде добродошли! Чини нам се да је време малих и великих хероја далеко иза нас остало у неким прашњавим књигама, на неким старим филмовима које више нико нити чита нити гледа.
Данас живимо у времену без хероја. Не зато што хероја више нема него зато што су се ,,владари“ потрудили да се нигде не помињу. Тако се име мајора Милана Тепића и војника Стојадина Мирковића педантно нигде и никад не помиње. Имена генерала Ратка Младића и председника Радована Караџића се лажима блате како би се и ако би се могло упрљати име Републике Српске једине велике српске победе у 20-ом веку. Пилоти погинули у одбрани наше земље од нато пакта се такође не помињу иако су дали животе у борби против вишеструко моћнијег непријатеља, Руси кажу врага, бранећи на тај начин смисао и њихових и наших живота.
Али и поред педантног склањања сваког сећања на Дивове из претходних ратова једно име се поткрало, прошло кроз све замке и филтере окупатора и почело да живи у срцима и главама поробљеног српског народа. Без борбе, без отпора, безгрешна, једна малена девојчица, убијена у својој кући на ноши од бомбе силног НАТО-пакта, постала је симбол страдања Срба од западних ,,пријатеља“.
Безгрешна ,,грешка“ се некако поткрала владарима света и њиховим овдашњим псима и почела убијена да живи и расте плашећи моћнике да можда још није све готово.
И ако су Срби заборавили хиљаде и хиљаде убијене своје деце од Мачве и Јадовна, Јастребарског и Јасеновца, заборавили су Срби и Козару и ледени Дунав и Тису и све своје Пребиловце и Смиљане од Херцеговине и Лике до Метохије, Бачке, Косова и Срема. Успели су Срби да забораве и децу из Гораждевца, али памте ђаке из Крагујевца и малену Милицу Ракић из Батајнице.
Крагујевачке ђаке памте јер се држава потрудила да не буду заборављени и то је ретко добар пример шта држава треба да ради. А име малене Милице Ракић у свест Српског народа утиснуо је неко много моћнији од свих држава!
И шта сад?
Да је блате не могу није живела да би могла и да греши.
Ћутање не помаже!
Полако и у тишини далеко од ,,очију јавности“ уклониће сваки физички траг који може Србе да сећа на име малене Милице Ракић.
Тако је непознатог дана, безимени службеник нато парламента уклонио бисту Милице Ракић са споменика страдалој деци у нато бомбардовању 1999 године из Ташмајданског парка. Остале су само две рупе од шрафова које сведоче да је на том споменику некада још нешто било али шта данас мало ко зна!
Споменик и бисту су подигле ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ заједно са својим читаоцима непосредно након окончања НАТО агресије. Дакле, не држава, али неки представници ,,наше државе“ су оскрнавили споменик склањајући са њега бисту малене Милице Ракић.
Незванично образложење за склањање бисте са споменика јесте да се не би увредили представници НАТО када долазе у Београд! О како је то лицемерно и одвратно објашњење!
Представници НАТО не могу да се увреде, увреда је својствена часним људима, што они никако не могу да буду. Све и да су нам ,,вране попиле мозак“ и ,,прогутамо“ причу о увредљивости господара смрти, ко је и када видео високог нато представника како се шета по Ташмајданском парку и чита натписе на српском језику са споменика и биста?
Дакле биста није склоњена због увредљивих претставинка новог Трећег рајха него због свих нас слуђених који пролазимо Ташмајданским парком свакога дана.
Чега се то плаше они што се ,,ничега не плаше“?
Смањују плате и пензије, отпуштају људе са посла, предају и продају Косово и Метохију Хашиму Тачију, доносе робовласничке законе о раду, oтимају и ,,шаком и капом“, а страхују од једне мале бисте из Ташмајданског парка са именом малене Милице Ракић.
Како то објаснити?
Заправо окупациони апарат у Србији је изграђен на лажима и ситним ,,комбинацијама“ према народу са једне стране и чврстим обавезама према господарима споља са друге. Јадна од обавеза коју су ,,дипломци“ преузели долазећи на ,,власт“ јесте да Србију уведу у НАТО пакт. Обзиром да окупациони апарат битно зависи од медија и непрестаних лажи, а то је кула од карата која се руши у парам парчад у додиру са истином, име малене Милице Ракић може да буде ,,онај камен земље Србије“ који се не да прећи. Бесмртни Ђура Јакшић каже:
,,И само дотле, до тог камена,
До тог бедема – ногом ћеш ступит можда, поганом!“
Све док је у срцима и свести Српског народа живо име Милице Ракић мртва је могућност лаког приступања Србије нато пакту. А све док је Србија ван НАТО пакта постоји могућност да преживи и Србија као држава и Српски народ! Не дај Боже да постанемо део НАТО пакта!
То би за српски народ значило исто што и проглашење НДХ на читавој територији Србије. Једном приликом је на питање -да ли Србија треба да уђе у НАТО пакт , наша уметница Ивана Жигон одговорила:
,,Ако силована девојка треба да се уда за оног ко је силовао онда и Србија треба да постане део НАТО пакта.“
Зато прогласимо у сваком месту по једну улицу Милице Ракић! Наравно да ,,власт“ то неће дозволити, али урадимо графите са ликом и именом малене Милице Ракић, са стиховима песме Ђуре Јакшића. Нека у читавој Србији никну разне ,,бисте“ Милици Ракић као симбол отпора бесмислу!
П.С.
Не рачунајте да ће то неко други да уради. Ако урадите Ви, биће урађено. И немојте мислити да злонамерни људи имају границу – граница злонамернима јесте тамо где храбри, искрени и добронамерни почињу да ,,деле шамаре“ – пружају отпор. ,,Малим“ победама ,,обичних“ људи стварају се услови за ону преко потребну велику победу а то је рушење овог окупационог апарата и ослобађање Србије од нато окупатора.
ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ!
Драган Н. Манић – Члан руководства покрета Двери
