Прочитај ми чланакРодио се као Мирослав Филиповић, а касније ће бити познат као Томислав Мајсторовић. Због покоља више хиљада Срба око Бањалуке, Ватикан га је искључио из црквених редова, а Немци ухапсили. Ипак, брзо је на интервенцију самог усташког врха пребачен у Јасеновац, где је прво био „затвореник“ а потом један од управника. Ту је могао да настави свој крвави пир.
Мирослав Филиповић се родио 5. јуна 1915. године у Јајцу, од оца Антуна и мајке Марице, девојачко Радуловић. О његовом раном животу мало се зна, мада се, нема сумње, управо у том периоду крије одговор на питање о узроцима патолошке мржње према Србима која је експлодирала касније. Ко га је задојио? Шта је његов ум гурнуло преко ивице? Не знамо.
Након што је фрањевачку гимназију завршио у Високом, у новицијат истог монашког реда ступио је 1932. године у Ливну, када је узео религијско име фра Томислав, како ће га људи звати све до 1942. Завете је дао 1933, потом је уписао философију и теологију у Сарајеву, а свештеник је постао септембра 1939. године паралелно са избијањем Другог светског рата. Последњу годину студија проводи у Краљевој Сутјесци. Коначно, капелан самостана у Петрићевцу код Бања Луке постаје током лета 1940.
Након Априлског рата и слома Краљевине Југославије долази до успоставе марионетске Независне Државе Хрватске на чије чело силе Осовине постављају усташе, након што је Влатко Мачек, председник Хрватске сељачке странке, два пута одбио Хитлерову понуду за власт.
Фра Томислав се тада повезује са Виктором Гутићем, усташким повереником за Бању Луку и касније великим жупаном Покупља (НДХ је била подељена на велике жупе; појам „велики жупан“, којег не срећемо раније у хрватској историји, делује као блатантна крађа од Срба), и пријављује се да постане капелан Усташке војнице.
Његов надређени у самостану тражи да раскине све везе са павелићевцима, али фра Томислав је непослушан. Католичка црква га због тога премешта у рамско-шћитску регију, но, он се на своју руку враћа у Петрићевац да би постао капелан 2. бојне Поглавниковог телесног здруга (најелитније усташке формације) у Бањалуци.
У том својству, 7. фебруара 1942. године учествује у масакру над Србима у селу Дракулић код Бања Луке, као и у селима Мотике и Шарговац; с њим су још три фратра, Брекало, Матковић и Бркљанић. Том приликом убијено је око 2.300 српских цивила, што мушкараца, што жена, што деце.
Његова улога је болесна. У школи у Шарговцу је наредио да се српска деца одвоје од хрватске и муслиманске, а затим је почео да их коље. Прво је заклао Василију Гламочанин и то пред целим разредом. Верује се да је број убијене деце том приликом био 52 (тако кажу извештаји Еугена Кватерника датирани на 9. и 11. фебруар). Војницима је рекао да све грехе преузима на себе и подстицао их је да буду што окрутнији.
Људска бића су убијана крамповима и секирама, и геноцид у предграђима Бањалуке тог и наредних дана углавном је извршен оваквим хладним оружјима. Усташе га прозивају „славним“.
Само једна жена је преживела, Ленка, са своје петоро деце. Она је касније полудела, као и једна од две учитељице; учитељица која није полудела сведочила је против Филиповића после рата.
4. априла 1942. године, због свега што је радио, папски легат у Загребу прво суспендује Филиповића са капеланског положаја унутар фрањевачког реда, а затим га управа реда при Светој столици у Римуу потпуности избацује из фрањеваца. Тиме је изгубио право на име Томислав, мада је наставио да га користи (његово рођено име Мирослав вероватно му је звучало превише српски).
Фебруарски покољи у селима око Бањалуке шокирали су Немце, који су Филиповића ухапсили и извели пред војни суд, врло могуће због захтева италијанског војног заповедништва чија је окупациона зона била у јужној половини НДХ. Извештај Едмунда Глеза фон Хорстенау, немачког војног изасланика при Павелићевој влади, директно га окривљује; фон Хорстенау наводи и да су злочинима присуствовали и Виктор Гутић те председник општинског суда др Стилиновић.
(Иначе, са тим Гутићем Хрвати пре рата нису хтели да се друже и он је углавном био са Србима. Радио је код једног Србина у адвокатској канцеларији, а исти човек му је помогао да отвори своју. Када је избио рат, он и његова родбина су покрали и отели све од Срба.)
Филиповић није дуго био у правом затвору. После директне интервенције Вјекослава Макса Лубурића(који му је и додао у презиме оно Мајсторовић, јер је био „мајстор“, вероватно за клање), бива послат као затвореник у усташки логор Јасеновац, где је имао повлашћени статус.
Закратко, јер врло брзо по доласку бива ослобођен и постављен за заповедника једног малог транзитног логора близу Јасеновца, затим постаје главни стражар и поручник заповедника Љубе Милоша и управника Ивице Матковића. Једно време је чак био и управник целог Јасеновца, као и Старе Градишке, подлогора у коме су примарно биле жене и који је био логор В у саставу Јасеновца.
– Мајсторовић, Полић и Маричић натјецали су се тко ће од њих бити бољи месар. Жртве су требале клекнути испред њих све док нису челом дотакнули тло, а егзекутори би тада пуцали из својих револвера у њихове потиљке. Ако смрт није била тренутна, један би од њих зграбио нож и пререзао гркљан жртви – сведочио је касније Јосип Риболи о исходу опкладе из које је Филиповић-Мајсторовић изашао као победник.
На суђењу после рата признао је да је лично убио 100 затвореника, те да је за време његове управе ликвидирано око 20-30.000 људи. Описао је да су логораши сами копали ровове изнад којих би потом стали па били редом убијани ударцем маља.
Хрватски лекар и академик др Никола Николић, који је био заточен у логору ИИИ, писао је касније да јеФилиповићев „глас имао готово женску квалитету што је било у раскораку с његовим физичким ставом и грубим лицем“, док поменути Рибил каже:
– У успоредби с Матковићем и Милошем чија су лица откривала основу њихове унутарње нарави, Филиповић-Мајсторовић чинио се љубазним и питомим, осим када се збивало клање. Тада је био неуспоредив. Он је био вођа свих масовних убијања у Градини. Одлазио је клати сваке ноћи и долазио је прекривен крвљу.
Исти преживели логораш је такође посведочио и да је Филиповић, упркос искључењу из фрањевачког реда, често ишао да коље у одећи фрањеваца због чега је добио надимак фра Сатана.
– У Мајсторовићево вријеме, смотре и егзекуције биле су честе. Фратар Мајсторовић преферирао је мистичан приступ убијању. Након што их је побио, сјео би на столицу и рекао „правда је задовољена“ – причао је касније још један преживели Драгутин Шкргатић.
При крају рата, стекавши чин бојника (мајора), био је обавештајац у Херцеговини и помоћник заповедника ИВ усташког здруга у Лици.
Почетком маја 1945. године побегао је у Аустрију. Британци су га испоручили нама.
Суђено му је у Београду.
Осуђен је на смрт.
Обешен је у фрањевачкој одори.
