Прочитај ми чланак

ВУК БРАНКОВИЋ ВЕКОВИМА НЕПРАВЕДНО ОПТУЖЕН? Иза издаје на Косову стоји неко други

0

На данашњи дан 1397. године, негде у дубинама османских тамница преминуо је Вук Бранковић, најмоћнији српски великаш последње деценије XИВ века који је читав живот посветио борби против турских освајача, никада им се није покорио и до краја бранио своје територије од њихове најезде.

1

На данашњи дан 1397. године, негде у Дубинама османских тамница преминуо је Вук Бранковић, најмоћнији српски великаш последње деценије XIV века који је читав живот посветио борби против турских освајача, никада им се није покорио и до краја бранио своје територије од њихове најезде.

Вук Бранковић је био средњовековни српски велможа, владар Косовске области и најзначајнија политичка фигура Србије последње две деценије XIV века.

Највећи је српски великаш који је после Косовске битке наставио отпор Турцима и никада није учествовао као вазал у турским биткама за разлику од суседних српских владара пре свега Стефана Лазаревића и Марка Краљевића.

Био је велики добротвор и ктитор, изградио је и обновио небројано манастира, а данас се са сигурношћу не зна ни где је сахрањен. Према неким изворима, гроб му је у светогорском манастиру Светог Павла, према другим у Хиландару.

Ипак, све ове чињенице о Вуку Бранковићу мање су или скоро потпуно непознате јер се његово име и данас, вековима после, везује за издају на Косову. Иако се целог живота борио против Турака, Вук Бранковић је тако временом постао најпознатији „српски Јуда“.

Шта ако је овај српски великан неправедно оптужен, а иза издаје на Косову стоји неко други?!

Неуморни бранитељ српства

Дуго је традиција означавала Вука Бранковића као издајника у Косовском боју. Ипак, Раде Михаљчић, наш чувени историчар и академик каже да „са хришћанско-турских односа и порука косовског предања Лазарево дело су пре и више изневерили његови наследници него Вук Бранковић“ који је након Косовског боја до своје смрти више времена Турцима пружао отпор него што им је био вазал – објаснио је за Дневно.рс у ранијем разговору Александар Тешић, књижевник и аутор трилогије о Милошу Обилићу у коме се као споредни лик појављује један другачији Вук Бранковић него што га знамо из књига и предања.

О издаји Вука Бранковића не говоре непосредни историјски извори, а о њој први пут пише Мавро Орбини пуна два и по века после Косовског боја.

– Раде Михаљчић даље каже да „управо развој косовске легенде сведочи да је издаја неосновано приписана овом обласном господару. У предању се дуго лутало док се љага издаје није усредсредила на личност Вука Бранковића” – истакао је Тешић.

Иако о Косовској бици има мало поузданих историјских извора, оволико се зна – Она се одигравала у области која је била под управом Вука Бранковића и он је у њој командовао десним крилом српске војске.

После битке, наследници кнеза Лазара су признали врховну власт султана Бајазита, док је управо Вук Бранковић наставио да се одупире Османлијама и чува независност своје области.

Како у томе није успео, крајем 1392. године и сам је постао вазал, али је и у тој позицији покушавао да настави борбу. Током 1396. године већи део његове државе био је заузет, укључујући и Приштину.

Исте године је одведен у турско заробљеништво, где је и умро 1397. године. Тело Вука Бранковића преузео је његов брат Никола Радоња и сахранио га, наводно, на Светој гори, највероватније у манастиру Светог Павла који је из темеља обновљен средствима породице Бранковић.

Највећи део поседа Вука Бранковића припао је Стефану Лазаревићу, стратешки битна здања су заузели Турци док су његовој супрузи Мари и синовима остала само мала област са са седиштем у Вучитрну.

2

Да ли је уопште било издаје на Косову?!

Па како је онда дошло до тога да се човек који је једини пружао отпор Турцима после Косовског боја прогласи издајником?!

По свему судећи, могуће је да је у неком моменту дошло до преклапања имена Вука Бранковића са неким другим историјским личностима из тог периода.

На пример, непознати Дукин преводилац у последњој четвртини 15. века, помиње како се прочуо глас да је Лазарев војвода Драгосав Пробишчић издао и окренуо оружје против својих и да су тада збуњени Босанци војводе Влатка Влађевића исхитрено напустили бојиште.

Постојао је још један оновремени великаш сличног имена! Наиме, за време Косовског боја босански војвода Влатко Вуковић командовао је левим крилом српских снага. Након почетних успеха, он се са својом војском повукао са Косова и вратио у Босну шаљући страним силама вест о великој хришћанској победи.

У историји Мавра Орбина се помиње бекство босанског војводе Влатка Вуковића, а слично налазимо и код Михаила Динића у делу „Дукин преводилац о боју на Косову“, када каже да „мада преводилац не говори о Влатку Вуковићу већ о Влатку Влађевићу помишљало се да је у замени имена Вук и презимена Вуковић заметак везивања косовске издаје за Вука Бранковића” – закључује Александар Тешић.

И Соња Петровић у раду „Фолклорна предања и казивања у изворима и дискурсу на примерима традиције о проклетсту рода“ из 2008. године, каже да је на основу сличности имена и преношења убикација, Љубомир Ковачевић навео могућност замене или фузије имена Вука Бранковића: војвода Влатко Вуковић, Вук Лазаревић.

Тако је „најозбиљнији помагач Лазарев на Косову постао издајник у народној традицији и песми“.

38 коментара “ВУК БРАНКОВИЋ ВЕКОВИМА НЕПРАВЕДНО ОПТУЖЕН? Иза издаје на Косову стоји неко други

  1. Теофил Од Византије каже:

    Са Бранковићима је завршена српска средњовековна историја. На политичкој позорници били су око 200 година, увек одани српском народу и српској државноправној традицији. Њихово деловање поклапа се са турским освајањем српског етничког простора, али, за разлику од чланова неких балканских великашких породица, ниједан Бранковић се није потурчио. Сви одреда били су везани за веру својих отаца. Чак међу Бранковићима није било сукоба, као што их је било међу Немањићима и Лазаревићима. Били су велики приврженици Српске православне цркве, градећи и помажући многобројним црквеним задужбинама, разасутим и ван своје земље. У шест нараштаја живели су на великом балканском простору, од Охрида, Сереза,
    Свете горе, преко Косова и Метохије, Шумадије и Поморавља, до Купинова у Срему.
    „Вуково издајство“ и „Јеринино проклетство“ највеће су трагедије Бранковића. Али, српски народ и црква су им се одужили, јер су Вукове и Јеринине потомке узели за своје светитеље.
    Сахрањене у Крушедолу, мошти светих Бранковића, деспота Стефана и Јована,
    митрополита Максима и мајке Ангелине, дале су фрушкогорским манастирима значај култног места које непрекидно подсећа на последњи чин српске трагедије.
    Везујући се тиме за традиције Немањића, последњи Бранковићи добили су светачки
    ореол.

    1. Теофил Од Византије каже:

      Оно по чему се син Вуков, деспот Ђурађ разликовао од других у том суровом и беспоштеном времену били су његово образовање и култура из којих је и проистицала његова приврженост православљу. У том сукобу католика и муслимана, измеђе којих су се нашли православци, ови последњи трпели су огромне притиске и једних и других да се одрекну своје и да прихвате њихову веру. Нису само Турци вршили притиске на православне да прихвате муслиманску веру, већ су исто то чинили и Угри и њихови савезници и то уз Папин благослов да пређу у католичанство. Прецизније речено, турски притисци су били грубљи, примитивнији, док су притисци
      католика били кудикамо суптилнији, подмуклији, покваренији, према свим
      православнима од Цариграда па све до Београда. Тако је, на пример, 1455. године на сабору у месту Рабу у Угарској фрањевац Иван Капистран “наговарао и молио деспота да се са свим својим народом сједини с римокатоличком црквом. Ђурађ му одговори:
      „Ја сам деведесет година живео у свом уверењу које су ми улили у душу моји преци, те сам ја код свог народа (мада несрећан) увек био сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле – када би ме видели да сам се изменио – да сам због старости излапео и да сам (како прост пук вели) подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим предања својих предака.“

  2. SRPSKI CAR DUSAN SILNI каже:

    SRBI SU IZGUBILI SLOBODU I SRPSKO CARSTVO U BITKI NA MARICI 1371 GODINE,KADA SU PORAZENI BRACA MRNJAVCEVICI(VUKASIN I UGLJESA)SRSPKI VELIKASI.BITKA JE IZGUBLJENA ZBOG SRPSKOG PIJANSTVA.SRPSKI VOJSKA JE BILA MRTVA PIJANA PRE BITKE,A TURSKI VOJSKOVODJA EVRENOSA JE UDARIO PRE SVITANJA,MNOGI SRPSKI VITEZOVI SU SE PIJANI,MAMURNI,POUBIJALI MEDJUSOBNO.U TURSKIM HRONIKAMA,MARICKA BITKA SE NAZIVA „VELIKA SRPSKA POGIBIJA“.

  3. Херцеговина каже:

    Овај историчар Раде Михаљчић је иначе аутор уџбеника историје у којој тврди да су шиптари старосједиоци а ми дошље. Што не би онда изврнуо и издају Бранковића пребацио на Вуковића?

    1. моћни Џо Јанг каже:

      Ништа Раде не измишља него само понавља што је научио у школама које постоје од Брозовог уласка у Београд до данашњег дана…

    2. grebak grebić каже:

      Броз је гад, али нисам знао да му је сметао и Вук Бранковић. Колико је Шваба Амброз гад још већи су они који су му верно служили и помогли да уништи Србију.

Коментари су затворени.