Прочитај ми чланакКонфликт на југоистоку Украјине траје већ три године и поново је постао актуелан у фебруару 2017. Мински преговори доспели су у ћорсокак, ситуација на линији раздвајања између Луганске и Доњецке Народне Републике и Украјине је крајње напета: украјинска војска концентрише на тој линији тешко наоружање и заузима неутралне зоне, а у честим ракетирањима страда цивилно становништво Доњецка и његових предграђа.
„Међународна заједница“, тачније САД и Европска унија, не могу да утичу на Кијев и опет за ескалацију насиља оптужују Москву. Међу најпопуларнија питања на српском Гуглу везана за Русију спадају следећа: „Зашто Русија не интервенише у Украјини?“, „Зашто Русија не напада Украјину?“, „Зашто Русија не реагује?“ и чак, „Зашто је Русија напала Украјину?“. Одговоре на питања даје политиколог Олег Бондаренко. Текст је објављен 23. фебруара у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.
Питање „Зашто Русија не интервенише у Украјини“ последњих дана и недеља је крајње актуелизовано у медијима, поготово после непрекидних ракетирања и убиства командира Михаила Толстиха званог Гиви, као и после вести да је Захар Прилепин формирао сопствени батаљон. Српски корисници интернета често изражавају недоумицу и упућују прекоре Русији због тога што се не меша у конфликт у Донбасу на страни република Донбаса.
На то питање може се одговорити овако: Русија се не меша зато што не жели нови, трећи светски рат. Ситуација умногоме подсећа на 1914. годину, а Русија уме да се учи на сопственим грешкама. Слање трупа у Украјину, које ни са ким није усаглашено и које нико није подржао, биће третирано као апсолутни акт агресије у свим светским структурама, укључујући и Уједињене нације. Украјина ће у очима читаве светске заједнице бити жртва и у њену одбрану ће далеко одлучније стати Запад, НАТО, Европа и САД. Нама то уопште није потребно. Због тога Русија неће нападати, неће слати трупе у Украјину, осим по одлуци неких међународних инстанци, у склопу мировних контингената или у договору са другим великим светским силама. Било би погрешно да она то уради самостално.
Зашто су се догађаји 2014. године одиграли баш тако, а не некако другачије?
И у Русији и у Србији има оних којима се може учинити да такав одговор није занимљив, да је Русија могла далеко више постићи 2014. године, када је Запад био шокиран догађајима на Криму. Све су то расуђивања у стилу „шта би било кад би било“. Тачно је да је од 22. фебруара до 25. маја 2014. године свакако постојао већи простор за маневар и такво стање је трајало три месеца. Тада се нешто могло учинити, јер власт у Украјини није била легитимна. А када су 25. маја тамо одржани председнички избори, Русија је признала њихов резултат, и самим тим више није било простора за маневар.
Зашто се све одиграло управо тако? Одговор на то питање може дати само узак круг људи, тј. чланови Савета безбедности Русије. Ти догађаји већ припадају историји. Ми смо искористили простор за маневар тако што је Крим сада део Руске Федерације. То је само по себи тако озбиљна историјска чињеница да она већ постаје део светске историје. Према томе, није коректно тврдити да ми нисмо искористили простор за маневар. Питање је зашто смо га управо тако искористили.
Можда због тога што Русија 2014. године после Јануковичевог бекства није у Украјини имала на кога да се ослони. Хајде на тренутак да замислимо другачији сценарио: Јанукович тражи да пошаљемо трупе, и ми их шаљемо. И шта даље? Где шаљемо трупе? Украјина није Грузија. То је огроман простор. Пре државног преврата 2014. године и сједињења Крима са Русијом Украјина је била највећа европска земља. После Русије, наравно. Тада је имала 44-45 милиона становника. То је веома много. Ако би Русија послала трупе, колико би оне тамо остале? Још увек нам је свеже сећање на Авганистан…
И што је најважније, да ли би Јанукович тамо могао да се врати на власт? На кога би се он тамо ослонио? Сви смо ми видели како су људи из његовог окружења бежали као пацови са брода, или су се преко ноћи „преобукли“ и постали „патриоте Украјине“. Сви су од Јануковича очекивали конкретна дејства усмерена на успостављање реда, али се Јанукович тада уплашио. Народ није имао на кога да се оријентише. Украјински „антимајдан“ није имао правог вођу који би могао повести народ за собом. То је главни проблем. Да се такав вођа појавио, можда би историја кренула другим путем.
Републике Донбаса све ово време постоје захваљујући Русији
Рецимо поштено, Русија дефакто признаје постојање Доњецке и Луганске Народне Републике. Русија дефакто признаје пасоше тих државних структура, признаје Захарченка и Плотницког – људе који су 4. новембра 2014. године изабрани за лидере ДНР и ЛНР. Русија од 18. фебруара 2017, откад је Владимир Путин потписао специјални закон, признаје све пасоше, дипломе и друга документа Доњецке и Луганске републике. Русија дефакто омогућава финансијско-економско постојање тих територија, она многим предузећима тог региона служи као тржиште за пласман производа и обезбеђује тамо све што је потребно за опстанак – и зону у којој важи рубља, и здравство, и лекове…
Русија им пружа огромну помоћ и у економском и у политичком смислу. Онима који постављају горенаведена питања могао бих да одговорим питањем: Како тако мајушне републике, које нико није признао и које не обухватају ни половину Доњецке и Луганске области, могу три године самостално да издрже притисак читаве украјинске армије? Тачно је да је та армија 2014. године била у лошем стању, али за три године чак и мајмун може научити да пуца из митраљеза. А будући да су тамо радили амерички инструктори и веома способни стручњаци… Они су, наравно, обучавали Украјинце, и то врло озбиљно.
Према томе, украјинска армија није сада више у онако јадном стању као пре три године. Она се свакако не може поредити са руском армијом, али кад не би било помоћи из Русије, одавно не би било ни Доњецке ни Луганске Народне Републике. То је чињеница. Такође, вероватно, не треба подсећати да су и доњецки и лугански устаници у суштини сада већ искусни професионалци који ће у случају потребе, како је добро рекао Дмитриј Песков, „имати довољно пројектила“ да одбију украјинску агресију.
Руски држављани, добровољци, дају приметан допринос одбрамбеној моћи Донбаса. Вероватно најпознатији савремени руски писац Захар Прилепин обнародовао је да је још од новембра прошле године заменик командира једног батаљона Доњецке Народне Републике. Он је сам отишао у рат по угледу на Лава Толстоја и друге руске писце. Као што је и Пушкин својевремено кренуо на Кавказ… Најважније је да он после свега овога остане жив и напише књигу која ће ући у анале светске књижевности.
„Хрватски сценарио“ неће поћи за руком ни Украјини, ни Западу
Ако Кијев изненада одлучи да по „хрватском сценарију“ уништи ДНР и ЛНР, тада ће се Русија, наравно, умешати. У овом случају мислим да ће Русија признати Доњецку и Луганску Републику по сценарију Јужне Осетије и Абхазије. И после тога ће на неки начин градити са њима односе.
Српским читаоцима који су забринути за судбину ЛДНР још једном могу да поновим да Русија неће окренути леђа тим републикама уколико Украјина покуша да приреди „хрватски сценарио“, тј. да крене у озбиљну војну интервенцију, продор и заузимање Доњецке и Луганске Републике. Укратко, ми нећемо издати Доњецк и Луганск. То треба свима да буде јасно. Неће их издати ни Русија, ни Кремљ.
Може ли Кијев ипак да се дрзне и покуша да реализује тај сценарио? Може да покуша. Штавише, то може да учини управо сада, у овој 2017. години, када ће му бити ускраћен досадашњи простор за маневар.
Зато се Кијев одлучио за заоштравање ситуације. Од 29. јануара до 4. фебруара борбе су вођене истим интензитетом као и пре споразума из Минска. Друга је ствар што је у тим борбама углавном коришћена артиљерија, системи „Град“ итд. Другим речима, трупе су се физички кретале, али на потезу од неколико километара. Није било неког озбиљног судара двеју армија. Украјинска армија није кренула свим силама да заузме Доњецк. Ако дође до озбиљног напада, Русија свакако неће седети скрштених руку.
„Србији су победе потребне као вода и ваздух“
Зашто ситуација око Донбаса изазива толику забринутост једног дела српског друштва, па чак и фрустрацију у стилу: „Тешко оном кога Рус брани, а Кинез храни“? Зашто они не верују да Русија неће оставити ДНР и ЛНР на милост и немилост судбине?
Можда ће се некоме учинити да мој одговор није коректан, али разлог може бити у томе што Србија у последње време није нигде и ни у чему побеђивала. То је главни проблем целокупног даљег историјског развоја те земље. Србији су као вода и ваздух потребне нове победе.
И само онај политичар који може да обезбеди те победе, који може почети бар минимално етапно и постепено напредовање од распада ка изградњи и обнови, тај политичар поново може рачунати да ће ући у историју, а српски народ ће ући у нови историјски циклус.
Засада је Србија, отворено говорећи, талац тог свог пониженог стања условљеног догађајима из 1990-их, распадом Југославије, хрватским ратом, ратом у Босни и одсецањем Косова. Све је то непрекинути низ пораза у којима је од огромне земље остао само комадић, а и њега и даље раздиру разне кризе, унутрашњи сукоби и спољни утицаји. Према томе, све те бриге су разумљиве. То је пројектовање сопственог историјског искуства на другу ситуацију. Треба, међутим, схватити да су Русија 1990-их и Русија 2010-их две различите земље.
Русија се тада налазила у потпуно „размонтираном“ и крајње ослабљеном стању, те није била у могућности да помогне Србији. То јесте проблем саме Русије. Она се и сама тада умало није распала као и Југославија. Али ако би се тадашња ситуација са Југославијом поновила сада, став Русије би био далеко енергичнији и она се не би повлачила са својих положаја. Али опет, и то је расуђивање у стилу „шта би било кад би било“.
Олег Бондаренко је политиколог, директор руског центра Агенције стратешких комуникација
