Са друге стране, не спорећи да је рат био противан међународном јавном праву, аутори попут Мајкла Волцера и Јиргена Хабермаса правдали су НАТО интервенцију „моралним“ разлозима. Због неспособности Уједињених нација да омогуће минималну „глобалну владавину права“ Волцер пише да нико није имао моралну обавезу да интервенише, али да су „сви имали право да то учине“. Стога закључује да је НАТО интервенција, ипак, била морално најбољи избор „имајући у обзир улогу коју коју су вековима на Балкану играле европске силе“ (68). Проф. Золо је у посебном раду, под називом Cosmopolis, критиковао Волцерову војну етику, за коју пише да се поклапа са „војним цинизмом“ Едварда Лутвака[3].

Као поборник космополитизма, Хабермас оправдава напад на Југославију, сматрајући да исти води преласку из класичног међународног права у космополиткско право (такође велича „хируршку прецизност“ НАТО авиона и залагање да се избегну цивилне жртве, што је демантовано од стране многих функционера УН, попут бразилског дипломате Сержа Виере де Мела, као и самих НАТО званичника). Као поборник „правног пацифизма“, он универзалну етику претпоставља праву, што је у основи погрешно. Та идеја потиче од Келсенове теорије о „праведном рату“, конструкцији која је подложна прагматичним политичким интерпретацијама. Међутим, Хабермас је ипак дотакао веома важна питања од правног и политичког значаја, која проф. Золо даље разрађује.