(НСПМ)

Филип Благојевић

(Приказ књиге Данило Золо Ко каже хуманост… рат, право и глобални поредак, с италијанског превео Зоран Катанић; приређивање и стручна редакција превода проф. др Зоран Стојановић, Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, 2012, стр. 157)

Inter arma enim silent leges –

(У доба рата, право утихне)

Цицерон

Монографија проф. Данила Зола „Ко каже хуманост… рат, право и глобални поредак“ представља исцрпну анализу тзв. рата за Косово, који су 1999. године против Савезне Републике Југославије водиле НАТО силе. Књига се такође осврће на однос снага у свету, унутрашње проблеме НАТО савеза и грубо кршење међународног јавног права. Осим правних и политичких коментара, аутор се упушта и у критику ставова тренутно најцењенијих филозофа, попут Јиргена Хабермаса и Мајкла Волцера.

На самом почетку, аутор пише о историјским околностима и империјалним претензијама на Балкан, како би објаснио зашто је овај рат вођен на Балканском полуострву, а не на неком другом крају света. Полази се од перцепције западњака, који на Балкан гледају као на Европу, будући да су балкански народи, културно и политички сматрани „европским“ народима, а поготово због блискости овог простора са геополитичком основом Европе. Међутим, за Запад Балкан остаје „Европа нижег реда: нејака, споредна Европа, утонула у сенке прошлости из које не успева да се извуче“ (19).

Чак и балкански аутори ово подручје сматрају простором регресивног и агресивног национализма, који распирује крваве сукобе. За неке је управо тај национализам „ендогени узрок зала“, који Балкан чини неком врстом одметничког континента (20). Веома битна ставка јесте рањивост овог простора, који, у очима Запада, не чува стабилна војна сила, због чега је прилично подложан оружаним агресијама. Интересантно је да аутор сматра да „су етнички екстремизам и националистичка агресивност балканских народа примили одлучујући импулс, не од политичко-административне структуре Отоманске империје или од борбе за ослобођење од њене владавине… већ од политике територијалне поделе и комадања које су вршиле европске империје“ (24).

Након кратког описа кључних догађаја у посттитоистичкој Југославији, проф. Золо се осврће на подршку Запада отцепљењу Хрватске, Словеније и Босне. Међутим, он прави велику разлику између рата у Босни и оног у Хрватској, будући да „у босанском рату по први пут видимо интервенцију НАТО снага… у правим ратним операцијама против српских војних положаја“ (28). Штавише, „може се тврдити да су рат у Босни и рат за Косово консекутивни догађаји једног јединог ‘хуманитарног рата’“(29).

Рат за Косово, према аутору, није чак ни наставак рата у Босни, већ заједно са њим чини „хуманитарни“ развој балканских ратова прошлог века, а нарочито оних произашлих из интервенције фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Исто као и 1941. године, западне силе уочи рата за Косово користе националистичке екстремизме и међуетничке тензије, како би наметнуле логику „империјалне картографије“.

Као једно од пресудних питања за разумевање овог рата аутор поставља настанак, брз развој и успех Ослободилачке војске Косова (ОВК, УЧК), екстремистичке фракције Албанаца, умногоме помогнуте и финансиране од стране Запада. Подршка овој организацији ишла је чак до невероватног међународног признања у Рамбујеу 1999. године.

У њему се види не само тежња НАТО пакта да рат учини „иреверзибилиним и све крвавијим“, већ и непоштовање воље умерених косовских Албанаца, који су 1992. године са чак 99% гласова изабрали Ибрахима Ругову за свог представника. Као пресудан период у америчко-албанским односима узима се јесен 1998. године, када САД „све експлицитније показују непоштовање према Ругови и своје неповерење према умереној стратегији Демократске лиге Косова. У исто време све више обраћају пажњу на лидера УЧК-а и започињу неформалне контакте са њима.“ То се нарочито види на конференцији у Рамбујеу, о чему пише Роберто Мороцо дела Рока, где Американци „Хашима Тачија постављају на чело албанске делегације, где Ругова, кога су косовски Албанци демократски изабрали за председника, прелази у други план у односу на овог младића од 29 година.“(32).

Колико је западним силама (а поготово САД) стало да до рата дође, говори и чињеница да Activation order, који је Атлански савет 13. октобра 1998. године издао НАТО-у, није поништен чак ни након бројних Милошевићевих уступака којима се знатно ограничава суверенитет СРЈ. Наиме, само три дана након што је издат поменути акт (којим се НАТО овлашћује да ваздушно нападне циљеве у СРЈ), озваничен је Милошевић-Холбрук споразум, који СРЈ обавезује да смањи снаге на Космету, при чему се предвиђа мисија надзора од стране НАТО-а из ваздуха!

Само осам дана касније, Резолуцијом 1203 Савета безбедности УН овлашћује се присуство контролора ОЕБС-а и ваздушна контрола НАТО-а неба над Косметом (142). Ово представља веома важан податак за српску јавност, будући да велики део или криви Милошевића за овај рат, или сматра да се у Куманову пристало на све из Рамбујеа, само што смо „приде бомбардовани и економски уништени“.

Међутим, иако је Милошевић 1998. пристао на значајно ограничење суверенитета, Југославија је, након мање од пола године, добила нови ултиматум, који је и Хенри Кисинџер окарактерисао као „један неприхватљив диктат“. Проф. Золо наводи да би за Милошевића и Србију прихватање тога било равно „политичком самоубиству“ (34). Тако је, 24. марта 1999. године, без икаквог одобрења Савета безбедности УН, започело бомбардовање СРЈ.

Само шест дана доцније (30. марта), Милошевић нуди повлачење југословенских снага са Космета у замену за прекид бомбардовања, што НАТО не прихвата. Након уништавања мостова и рафинерије у Новом Саду, Милошевић проглашава унилатерално примирје 11. априла, али НАТО доноси одлуку о настављању бомбардовања (144). Дакле, наводи о Милошевићевој жељи да води рат, као и они о његовом потпуном незнању и могућности да се рат избегне просто не стоје, нарочито ако имамо у виду разлоге за вођење рата, детаљно описане у наредном поглављу.

Као заступуник политичког реализма, аутор одбацује хуманитарну мотивацију за иницирање рата за Косово. Имајући у виду да су традиционалне мотивације империјалних војних интервенција (о којима Херфрид Минклер детаљно пише у својој књизи „Империје: логика владавина светом“) застареле и да вођење сваког рата захтева велико улагање ресурса (самим тим и легитимизацију онога ко рат покреће), хуманитарна мотивација тренутно се чини најприкладнијом. Она је реторички ефикасна, будући да „допушта да се ‘светско јавно мњење’ и ‘универзална етика’ супротставе девијантном партикуларизму једне државе или политичког режима.“ Због тога аутор, не доводећи у питање искреност идеолошких убеђења доносилаца најважнијих војно-политичких одлука, квалификовање рата као „хуманитарне интервенције“, сматра типичним „инструментом самоозакоњења рата“ од стране онога ко га води (40).

Због тога се и позива на Прудонову максиму „Ко каже ‘хуманост’ покушава да те обмане“. Проф. Золо изражава неповерење у хуманитарну реторику, између осталог, због недовољно утемељених оптужби на рачун владе у Београду и српске милиције за „етничко чишћење“. Такође, подсећа да је Вилијем Вокер, шеф мисије ОЕБС-а, масакр у Рачку („ни најмање документован и и неоспоран ‘чин’“ ( 41) тек након дугих консултација са Стејт департментом оквалификовао као „злочин против човечности“ и приписао га српским снагама, што је довело до „преговора“ у Рамбујеу и напада на СРЈ. Број албанских жртава након тога се хипертрофира у западним медијима[1]. У наредним странама, које су кључне у овој књизи, аутор нуди своја четири реалистичка тумачења рата (42-54).

Као прво, наводи се надметање САД са Европом. Ову тезу подржавају европски аутори, тврдећи да је Америка на тај начин себи обезбедила улогу полицајца на значајном геостратешком простору – на Балкану и Медитерану. Ален де Бенуа тврди да је америчка суперсила тежила да „Европљанима да на знање да они не би били у стању да реше балканско питање без интервенције Вашингтона“(43). Шарл Шампетје иде још даље, те овај рат назива „Рат против Европе“, објашњавајући да је основни циљ САД био да подели Европу ради војно-политичке окупације целог територијалног подручја од Балтика до Јадрана и источног Медитерана! Зато је рат за Косово далеко сложенији од свих пређашњих на овом простору, јер стратешке пројекције САД превазилазе димензије Балкана и укључују чак и посредне протагонисте, попут Кине и Индије.

Друго тумачење тиче се економских разлога и такође је интересантно, будући да указује на податке који су слабо познати у Србији. Аутор наводи да се не може негирати да је НАТО интервенција имала негативне економске последице на Европску унију. Реперкусије овог рата су притисак балканске емиграције ка Европи, стварање тешкоћа европским инвеститорима и експанзија црног тржишта и шверца. Међутим, као суштинско питање, проф. Золо наводи борбу са Русијом и Ираном за контролу нафтних коридора које Каспијско море и Кавказ спајају са Медитераном, Балканом и Јужном Европом. „Сједињене Државе су решене да изграде нафотоводе на сигурним територијама, то јест, преко земаља, чак и исламских, али које су зависне и које се могу контролисати (45)“.

Због тога је Турска веома битан партнер САД, а ЕУ је преузела на себе обавезу да Турску прими до 2004. године, што је, као што смо видели, благовремено испунила (sic!). Да је теза о контроли коридора тачна, показало се након рата, када је на самиту ОЕБС-а, 19. новембра 1999. године потписан споразум, који су САД „жарко желеле и из кога је искључена Русија, о изградњи новог нафтовода за пренос сирове нафте из централне Азије до Медитерана, без преласка преко територије Русије и Ирана.“(147)

Трећи разлог за вођење рата аутор види у прилици да се од стране САД наметне глобални „хегемонистички федерализам“ чији би најмоћнији инструмент био НАТО пакт. Стратешке анализе за наведени концепт креирали су Збигњев Брежински, Ричард Хас и Самјуел Хантингтон. Најзад, као мотивација за интервенцију, наводи се пројекција атлантске хегемоније према целој евроазијској области. Овај разлог уско је повезан са претходним и објашњава трансформацију НАТО-а у наднационалну структуру у којој САД воде главну реч. Још 1992. године, НАТО се ставио на располагање Уједињеним нацијама и ОЕБС-у за „очување мира“ на простору бивше Југославије. Осим што се тиме наводи интервенција у неодбрамбене сврхе, што је у супротности са главом 7 Повеље УН, НАТО је и прекршио чланове 5 и 6 сопственог статута[2].

Након само седам година, НАТО је фактички себи подредио УН, што је симболички показао на Самиту у Вашингтону, када је, при набрајању међународних организација са којима намерава да сарађује на решавању балканских проблема, на последњем месту навео Уједињене нације!

На основу изнетог, може се закључити да су се у рату за Косово укрстили највиши глобални војно-политички и економски интереси, што је Југославији оставило минималан маневарски простор.

Наредно поглавље бави се грубим кршењем међународног јавног права од стране НАТО пакта. Пре свега, наведени Activation order из октобра 1998, осим што је у директној супротности са чл. 2 Повеље УН, утиче и на ништавост Милошевић-Холбрук споразума, будући да крши чл. 52 Бечке конвенције о Закону о уговорима од 1969.

Само кршење међународног јавног права није толико специфично код рата за Косово, колико одсуство било каквог покушаја да се, макар накнадно, прибави сагласност Уједињених нација. „Нити су се политички органи НАТО-а позивали на три резолуције Савета безбедности (од 31. марта, 23. септембра и 24. октобра 1998. године) које су могле да понуде неки ослонац, мада несигуран и лажан, за оправдавање оружане интервенције без изричитог мандата Савета, нити су у том циљу предложиле екстензивно тумачење чл. 51 Повеље УН“ (62). Слабост Уједињених нација била је очигледна, поготово јер су Индија, Русија и Белорусија одбијене када су Савету безбедности поднеле Резолуцију о осуди војне интервенције НАТО-а.