Најважнији проблем тиче се слабљења УН и тежњи да се оне ојачају, тако што ће им се доделити надлежност над универзалном заштитом људских права. „Али оно што измиче присталицама кантовског космополитског права јесте то да је та ‘универзалистичка претензија’ неостварива у оквиру данас постојећих међународних институција и права. Универзализовати УН према шеми правног пацифизма значило би њихово уништење“(72), закључује Золо и додаје да ни сама концепција људских права није ослобођена контроверзи. Илустративан пример је Бангкокшка декларација, донета 1993[4]., којом су се азијске земље супротставиле наметању друштвених вредности и политичког система од стране Запада.

Један од највећих проблема рата за Косово, посебно због својих последица, свакако је бомбардовање квазинуклеарним и неконвенционалним оружјем. Према изјавама генералног секретара НАТО-а, Џорџа Робертсона, амерички бомбардери бацили су око 31 хиљаду бомби са осиромашеним уранијумом! (93) Такав рат, осим што је супротан праву, несамерљив је и категорији етике. Он по својој природи има функцију да уништава „животе, својину и права (хиљадама или стотинама хиљада) људских бића, остављајући по страни процену њиховог одговорног понашања“ (76).

При таквом стању ствари, било је потребно да се жртва представи као агресор, а агресор као жртва. Томе је послужио Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу, основан Резолуцијом Савета безбедности, противно међународном јавном праву. Југославија је Дејтонским споразумом под притиском Америке признала јурисдикцију овог трибунала. О тежњи да се Милошевић представи као искључиви кривац за избијање крвавог рата, сведочи и податак да су САД, одмах након престанка бомбардовања, већ 25. јуна, нудиле награду од пет милиона долара свакоме ко би дао информацију која би довела до хапшења Слободана Милошевића (146).

У поглављу где објашњава многобројне аномалије Трибунала, аутор као основне наводи: нелегалност његовог оснивања; неусклађеност Статута са фундаменталним начелима кривичног права; несамосталност суда (будући да му је спољни циљ политичке природе стављен изнад његове правосудне активности); (89), а Алдо Бернардини наводи да се оснивању Трибунала може приговорити „да је предузета ad hoc, ретроактивно и без преседана“ (90).

Његова спрега са политичким и војним органима НАТО-а и потпуна зависност у погледу финансирања од стране америчке администрације, говоре да је овај орган не само нелегалан, него и нелегитиман.

Тако проф. Золо пише да „Победа над непријатељем не би била потпуна ако се не би обавио један судски обред који би санкционисао морални пораз побеђених. Без тог ритуала ниједан ‘нови поредак’ не би могао да се успостави“ (94). Стога и не чуди што хашки тужиоци нису покренули ниједну истрагу против НАТО команданата. Још већу срамоту за међународно кривично право представља различито поступање према оптуженицима са простора бивше СФРЈ, које је резултирало пуштањем на слободу Готовине, Маркача, Орића и Харадинаја, док су Срби осуђени на укупно 1112,5 година затвора, док их још деветоро их чека пресуду.

О двоструком колосеку „политичке правде“, аутор наводи да „Трибунал за бившу Југославију, не само да је могао да постави на исту правну раван агресоре и нападнуте, него је гајио сарадњу са агресором на штету нападнутих… овај дупли колосек, био је један од најсензационалнијих парадокса рата на Косову, а који је западно јавно мњење укључујући најугледније правнике и политикологе, потпуно занемарило“ (99).

Рат за Косово показао је да је НАТО под строгом контролом САД и да је војно-политичка структура Европе крхка и сложена. Будући да, упркос великим улагањима, војни потенцијал европских држава, према речима Џорџа Робертсона, није достизао ни 10% потенцијала САД, убрзо се (у новембру 1999) створио план о стварању европског војног корпуса. Доцније је Вашингтон „сасекао у корену“ овај покушај Европљана да се осамостале, уз објашњење да би нови план могао да „угрози компактност НАТО-а и нанесе штету члановима НАТО-а који не припадају Европској заједници“ (115).

„Империјална картографија“ Рамбујеа наметнута је силом, а територија Космета постала је протекторат НАТО-а, на којем је изграђен камп „Бондстил“, огромна војна база, налик онима које су изграђене у Италији. „Два главна обећања – престанак етничког насиља и успостављање демократије у целој Југословенској федерацији – нису одржана“(111). Градови у Србији доведени су у прединдустријско стање (131), а са Космета је избегло 87% неалбанског сатновништва (110).

Проф. Золо додаје да је рат имао дејства на западне политичке системе: „погоршао је и ставио на видело ерозију демократских институција. Показао је свемоћ мреже односа и транснационалних клубова… У ствари, рат за Косово су одлучиле – у Италији као и у другим европским земљама – неке војно-политичке елите лишене демократског мандата ad hoc, које су понекад деловале, као што се догодило у Италији, отвореним кршењем Устава“ (117) Треба се присетити и податка да су, осим америчког Конгреса, Хашки трибунал финансирале фондације и приватне фирме, попут Сорошевог Института за отворено друштво (97).

У закључку аутор наводи да „’рат са неба’ није донео мир, демократију и стабилност на Балкану. Мржња, насиље, корупција, сиромаштво, проституција, уништење животне средине су оставштина овог рата“ (131). Претпоставке аутора по питању судбине Космета (да ће служити интересима НАТО-а, у сенци „Бондстила“, као и криминалним организацијама, “прослављених“ ових ратом), нажалост су се показале као тачне. Да бисмо схватили у каквим су проблемима и амерички савезници, а не само Србија, можда најбоље говори предговор српском издању, где проф. Золо констатује да „Србија и Италија имају заједничке озбиљне проблеме (мисли се на војну окупацију од стране САД – прим. Ф.Б.) које ће само са храброшћу и солидарношћу, на неки начин, успети да реше“ (16).

Ова књига посебно је битна да се, пре свега, разумеју разлози и демаскирају поводи за вођење рата на Космету[5]. Од нарочитог је значаја да се схвати улога Хашког трибунала и његове последње пресуде. Преведена је на српски језик можда у право време, будући да се на Србију, како споља, тако из унутра, врше снажни притисци да се одрекне Косова и Метохије.

[1] Нпр. амерички министар одбране, Вилијам Коен изјавио је да је убијено 100.000 албанаца, док је званичан податак НАТО-а био 10.000 жртава. Са друге стране, не потцењујући озбиљност „крвопролића којима су се Срби умрљали“, према мишљењу Савета за заштиту људских права и слобода у Приштини, број албанских жртава у периоду јануар-октобар 1998. године био је 1291(57)

[2] Тако је већ 1995. године, НАТО на Балкану вршио функције оружаних снага и правосудних органа.

[3] Обојица су „радикално скептични“ према међународном праву и међународним институцијама.

[4] За разлику од западњачког либерализма, рационализма и индивидуализма, културни и политички идентитет земаља Југоисточне Азије чине ред, друштвена хармонија, поштовање ауторитета и породице.

[5] За поменуту тему упућујем и на књигу „Агресија, кореспонденција Правног факултета у Београду за време рата против СРЈ“, Правни факултет Универзитета у Београду, 2009., приредио проф. др Оливер Антић