Подешавања / Settings

Кошаркашка легенда о Србији коју воли, односима са Црном Гором, ЕУ, разлици између спортског терена и терена бизниса… Наш народ заслужује боље. Ми смо земља талената и морамо их искористити.

Да ли ће брижљиво режирани покушај уличног јуриша на Народну Скупштину Републике Српске 28. децембра 2015. отрезнити власт и привести је, ако не „к познанију права“, онда бар окаснелом схватању дубине егзистенцијалне опасности у којој се Република налази?

Многи показатељи указују да председник Путин није потпуно кратковид, али да опет не може наглас да каже како ће се ситуација одвијати.

Увек сам била става да Мађари у Војводини треба да знају и Српски и Мађарски и мислим да на томе треба радити. Писала сам тај концепт, и стигла сам до момента када сам хтела да нагласим колико мало се ради на промоцији мађарске културе у Србији од стране многих који то треба да раде, а слабо раде.

Пошао сам за Београд 17.Јануара ,где сам остао до 22.Јануара. Централни догађај мог боравка у Београду је био скуп на тему „Шта чинити“.

Драго Алек, ти добро дечко и дивно каубој што усамљено јахало по ово лудо српско прерија, несхваћено ко Форест Гамп!

У тренутку када се учинило да је успех био на дохвату руке, тактички сценарио насилног заузимања Скупштине РС једног од главних „стубова режима“ пред камерама је неопрезно открио посланик

„ОПЕТ Енглескиња гади“ – рекао би обичан руски човек из народа с почетка XX века на свом народном руском језику након што би чуо за пресуду Високог суда Лондона у предмету о убиству Александра Литвиненка.

За фудбалски клуб Црвена звезда навијам откад знам за спорт, али прве новине које сам почео редовно да читам још као клинац био је дневни лист „Вјесник”, будући да је „Политике” на киосцима тих педесетих година у Карловцу било врло мало. Касније, у Требињу сам прешао на редовно читање „Политике” и „Илустроване Политике”. Још чувам први број „Илустроване” у колору, с Брижит Бардо на насловној страни.

Како је једно овакво остварење, оптерећено идеолошком агендом и финансијским амбицијама постигло успех.

Изборима у Србији је изгледа већина задовољна. Александар Вучић је тако омогућио да се СНС ојача на локалу и да поједини градски одбори добаце до неслућених резултата. Западу је ово прилика да препакује своје политичке штихове и консолидује НАТО-опозицију.

И Руси су „успели“ да постигну исто. Нису они тек тако најближи сродници Србима. Само, Срби нису мали Руси, као што нам многи злонамерно подмећу, већ су Руси велики Срби. И они су „успели“ да резултате своје величанствене победе у II Светском рату изгубе у миру. Али, хвала Богу, за разлику од Срба, Руси су почетком XXI века своје губљење успели да зауставе и већ су повратили непроценљиви Крим.

Сулејман Спахо, дугогодишњи посланик, члан Српске радикалне странке и оснивач НВО „Удружења Срба муслиманске вероисповести”, за портал „Србин инфо” говори о нашим грађанима који су свесни свог религијског, али и националног порекла:

Постоје два народа на овој планети која су вековима раздвојени територијом, али миленијумима спојени историјом. Има два народа која су два само по имену али су културом, вером, крвљу, пореклом непогрешиво један. Постоје два народа која упорно покушавају да разним подвалама, смицалицама, лажима и свим другим познатим западним методама раздвоје, али њихова веза je нераскидива. Колико год да су Срби и Руси удаљени, колико год да нам историја и непријатељ не дозвољава да се и територијално приближимо, не постоје два народа на овој планети која су тако блиска. Два народа која су увек ту када је најтеже.

Београдски радикалски првак, Миљан Дамјановић рече да наш народ брзо заборавља. У праву је. Једнио што није приметио толику сродност са са својим народом да је заборавио да је пре само мало више од годину дана учествовао на годишњој Скупштини Двери као изасланик председника СРС-а, Војислава Шешеља.

Од одлуке да, поред локалних и покрајинских, истовремено буду одржани и републички избори прошло је довољно времена да сеприлично јасно уочи потенцијално највећа препрека промени актуелне власти – апстиненција бирача. Присталица сам мишљења да право гласа није само грађанско право већ и обавеза, поготово у времену и приликама које ће остати упамћене као период највеће диспропорције између нивоа пристојности, компетентности и знања властодржаца са једне, и важности историјског тренутка, односно одговорности позиција које поменути обављају са друге стране.