Подешавања / Settings

Запад је овог месеца био на корак близу да изолује Украјину од Русије и избије на границе свог највећег геополитичког ривала. Након изгубљених значајних битки у Грузији (2008.) и Сирији (2013.) жреци новог светског поретка, опседнути сновима о једнополарном свету, помислили су да ће „Трећи самит Источно партнерство“ у Вилњусу бити њихов велики повратак на међународну сцену и пораз Путинове Русије. А у Вилњусу, главном граду Литваније била је постављена свечана сценографија за украјинског председника који је требао да потпише споразум о придруживању ЕУ и тако симболично преда своју државу у руке хегемона са запада.

Када су, у јулу 2007. године, у Савету безбедности пропали покушаји САД и Европске уније да се, уместо Резолуције 1244, у нову резолуцију унесу битни елементи Ахтисаријевог плана, западним силама је постало јасно да нису успеле да утичу ни на Београд ни на Москву да се прихвати Ахтисаријев план. То је био снажан сигнал западним силама да започну припреме за једнострано проглашење независности Косова, при чему су у јесен 2007. године нови преговори под покровитељством Тројке (САД, ЕУ и Русије) послужили западним силама да добију довољно времена да се припреме за акцију једностраног проглашења независности Косова.

Над Србијом се спрема највећа политичка олуја после Петог октобра

Национална свест Срба била је тада на много вишем нивоу него данас. Тадашњи политичари из Београда и из Новог Сада имали су много развијеније национално, патриотско и државотворно осећање од данашњих.

Ако се с разлогом и поносом присећамо свих победа и жртава Србије у Првом светском рату, истичемо да је Србија тада изгубила скоро трећину становништва, како онда да данас бранимо став да је требало чекати у Другом светском рату?

Многи француски историчари, који су првобитно учествовали у организацији сарајевског скупа о Првом светском рату, дигли су руке од тога и повукли се, јер Срби у томе не учествују.

Пре неколико дана сахрањен је Благоје Кошанин. Огромној већини ово име ништа не значи, упркос истини да им је он улепшавао свадбе, рођендане, славе… Веселили смо се уз његове песме, волели, растајали се, плакали, а нисмо знали да их је он написао.

Шта се дешава када чињенице и аргументи уступе место оптужбама? Дијалог умире, а почиње хајка. Неистомишљеник постаје непријатељ кога треба уништити „по сваку цену”. Оптужба „не треба да се доказује“, него да се понавља што гласније и што грубље: „цензор, манипулатор, фашиста”.

Ћирилицом писали истарски Хрвати српског порекла. Српска презимена сведоче о пореклу становништва.

Тренутно је један од највећих проблема однос између самих украјинских православаца, односно између Православне цркве Московског егзархата и самопрокламоване аутокефалне украјинске цркве, коју није признала ниједна званична помесна православна Црква у свету, закључно са Српском православном црквом.

Ко нам је дао правопис и језик, Вук, Гај или Станко Враз? Чији су писци Андрић, Ћопић, Његош, Давичо, Крлежа и толико других око којих се споре… Али писаца, још мање пјесника у доба пост – модерне или пост капитализма или транзиције (из чега иу шта?)

На овакав став „бугарских националиста“ ћутали су, и сада ћуте ДПС и „Турци“ уопште, мудро чекајући баш као и пре стотину година да се православни Балканци још једном између себе побију и тако „турској“ матици поклоне Пловдив, Солун, Кавалу, Бургас, Стару Загору, Приштину, Звечан, Митровицу и стари Рас… као некада Једрене и Лозенград.

Ипак, хомосексуалци у Ватикану, као и шпијуни у обавештајним службама, живе као у кутији унутар кутије. Свештеник који ради са педесеточланом групом је подигао обрве када сам му поновио нешто што ми је архибискуп рекао. „Ја знам свештеника који служи људима у курији у тој ситуацији,“ рекао је архибискуп, иако “ није одређен званично“.

Вук Драшковић је поново у Србији постао тренд. И бренд. Откако га је Александар Вучић, српски калиф уместо калифа, примио у званичну аудијенцију, нема дана а да нам овај офуцани Мефистофелес српске политичке сцене не пошаље неку медијску поруку, док се име и ставови његове странке без чланства, која је давно заборавила шта то беше прелазак ценсуза, помињу много чешће него име и ставови неких парламентарних партија.

После више месеци беса, ломљења табли са ћирилицом и сукоба са полицијом, “Стожер (штаб) за обрану хрватског Вуковара” променио је тактику и решио да помоћу референдума грађана Хрватске спречи постављање двојезичних табли у Вуковару. У граду “посебног пијетета”, као што је он, такве табле могле би се поставити само ако у њему живи више од 50% Срба, а што је постотак који српска мањина не може да достигне.

Нема сумње да је ово била једна прилично лоша недеља за евро-атлантску Империју и њене интересе широм света.