Подешавања / Settings

Потпуно је невероватна количина мазохизма на који је осуђен српски народ слушајући „генијалне“ анализе и ставове великог илузионисте Алексанра Вучића као и решења и обећања која трају онолико дуго, колико траје време докле га он саопштава.

Упркос растућој незапослености, Србија је понудила радна мјеста економским експертима Гузенбауеру и Строс-Кану, па би Српска, за коју је још увијек примарно политичко питање опстанка, могла да позове безбједњака Сендија Бергера. То је онај Американац који је крајем грађанског рата био на нашој страни, а сада је такође без ранијег високог положаја у државној или међународној администрацији.

Охрабрена чињеницом да одавно није чула ниједно српско “не”, ЕУ врши све већи притисак на Србију. Чак потпуно отворено, другоразредне ЕУ дипломате крше постојеће норме дипломатске праксе грубо се мешајући у унутрашња политичка питања државе – од потенцирања аутономије Војводине до афирмације геј лобија.

Након председничких избора одржаних у априлу 2013. године, Црна Гора се налази у перманетној политичкој кризи. Најпопуларнији политичар у Црној Гори није председник Вујановић ни премијер Ђукановић већ опозициони лидер, Миодраг Лекић. Према истраживању урађеном у мају 2013. после председничких избора, он је био убедљиво најпопуларнија личност у Црној Гори.[1] Још већу популарност је забележио у јуну 2013.[2] Међутим, Ђукановићева власт се поредочигледноггубитка политичког легитимитета суочава са и са другим проблeмима .

Из власти је изнео менталитет жутих, према коме њима власт припада стеченим правом, па је свака власт која нису они и неприродна и нелегитимна

Према Уговору о продаји НИС-а, који је потписан, Гаспром њефт има обавезу да у НИС уложи најмање 547 милиона евра, а продајна цена за 51 % српске нафтне индустрије је 400 милиона евра. У оквиру међудржавног споразума између Русије и Србије, 2009. године, руска компанија Гаспром њефт преузима 51% акција НИС-а. Продаја контролног пакета акција иностраном партнеру, реализована је у оквиру процеса приватизације државних компанија у Србији.

Gej lutkeb

Протеклог викенда у Београду је такозвана Парада поноса званично забрањена, али у исто време она је упркос забрани ипак одржана и то уз асистенцију многобројних припадника полиције. Стога се поставља питање – како је могуће да полиција обезбеђује скуп који није одобрен?

Тешко је пратити српске медије, а сузом не заливати одурна чоколадирања стварности, које они изводе. Шачица педера се, каже медијска бајка, самоиницијативно и спонтано окупила после протеста хулигана (!?) и поносно одлепршала од Владе Србије, до Скупштине исте. Оно, додуше, где би педери ишли, него испред Владе и Скупштине, једино ту и имају покровитеље.

Главни непријатељ Србије и Срба нису Шиптари нити Американци, већ је главни непријатељ мит. Мит је опасни противник и наоружан до зуба. Лажима и полуистинама.

Трговинским споразумом и протоколом, који је закључен у Москви фебруара 2008. године, предвиђене су мере за унапређење робне размене у смислу повећања српског извоза. Споразум о сарадњи у области нафте и гасне привреде у циљу унапређења нафтне и гасне привреде између Србије и Руске Федерације, који је потписан у јануару 2008, ствара предуслове за даљи развој сарадње између Србије и Русије у области енергетике.

И међу страначким колегама господина Александра Вучића чује се, прича, али све некако са шапатом: Руси неће Србији продати ни један једини онај нови њихов авион. Борбени. Разлог повлачења те несебичне руске понуде зна сам Вучић.

Коштуница је одговор колика је данас снага демократије у Србији: недовољна да је ослободи, довољна да спречи крв

Да ли се уметност отуђила од човека и од саме своје суштине? Прво је из уметности одстрањено мајсторство, затим креативност, онда форма, боја и ликовност, а потом и све остало.

Дужност старије генерације је да исприча нашој деци да она не наслеђују кривицу, већ одговорност. Довољно је отићи у госте фамилији или пријатељима па да се уз мезе и пиће постави класично српско питање: „Шта да се ради“, или „Ко је крив“.

Често се, током последњих месеци, година и деценије, с разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да де факто или де јуре призна независност такозване Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, такозване међународне заједнице.

Кључ великог просперитета, технолошкe предности и војне надмоћи Сједињених Држава је систем глобалне трговине и финансија са потпуним поверењем у вредност америчког долара и кредитну способност Банке федералних резерви.