Подешавања / Settings

Током евакуације српских трупа преко Албаније Добровољачки одред мајора Војина Поповића представљао је заштитницу 2. српске армије.

Говор српској војсци и резервном батаљону поручника Тасића из представе Свети Георгије убива аждаху. Како треба да се бори српски војник у борби против непријатеља

У ово време, у коме су појачане активности на прекрајању историје и умањивању улоге и заслуга Србије у Великом рату, стање споменика је следеће:

Михајло Пупин је током Првог светског рата, код јеврејских банкара у Њујорку, више пута заложио сав свој иметак, који се мерио, са правима за патенте на преко 100 милиона садашњих долара, да би Краљевина Србија добила ратне кредите.

Од јединог становника у селу, старца Мије, траже податке о броју српских трупа у том крају, особито на путу према Сави. У дужем разговору старац успева да их убеди да крену правцем где је било највише српских војника, истичући да их на другим путевима чека сигурна смрт од четника. На питање да ли им он није пријатељ, чича их назива бандитима и лошим људима. Непријатељска јединица прихвата правац који је предложио чича Мија, под условом да он иде напред.

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

  За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац. Тако период по уједињењу […]

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

За све оне који данас трагају за „десним изразомˮ у политици, култури и уметности добро би било да се најпре упознају са оним што су најбоље снаге српског ума и карактера написале и урадиле у овом кључу у времену између два светска рата када је „српска десницаˮ доживела свој врхунац.

Сви они који данас трагају за десним изразом ваљало би да се упознају са оним што су најбоље снаге српског ума написале и урадиле између два светска рата.

Немачки цар Вилхелм II је, током Првог светског рата, затражио од свог генерала Аугуста фон Мекензена, да му донесе барем једну заплењену српску ратну заставу, али је добио одговор који га је запрепастио.

Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим… Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Све више дрхтим… Ипак куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“. Војник, кажем, отвори… Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата …

Хаџи Васиљевић пише: „У почетку су у Сурдулици убијали Бугари Србе из пушака, потом хладним оружјем, па онда кундацима и другим тупим оружјем.”

Загребачки медији сваког децембра, упорно извештавају о „обљетници просиначких жртава“ притом нарочито наглашено истичући да је то био „мирни просвјед“ (протест).

Пред сам крај Првог светског рата у граду на Лепеници избила је побуна против аустроугарске војске. Подигли су је Словаци, и сами поданици жуто-црне монархије.

За непуних шест месеци, од децембра 1914. до маја 1915. године, умрло је 150.000 особа. Жариште болести било је у Ваљеву, где је умрло више људи него што је град на Колубари имао становника.

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави…“

На жалост, у Србији се мало зна уопште о војној помоћи Русије Србији у Првом светском рату. Ту празнину у српској историографији о руској војној помоћи делимично је попунила одлична књига Алексеја Тимофејева и Дарка Кремића “Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата” у издању Института за новију историју Србије, која је 1914. године изашла из штампе.

Спомен-костурница на острву Видо, у којој почивају јунаци страдали на Крфу након што су пешке прешли Aлбанију у Првом светском рату и која је симбол српске голготе, ни сто година од невиђене трагедије једног народа није завршена.