Прочитај ми чланак„Црква не да муслиманима и католицима да буду Срби. То је узрок нашег братоубилаштва.“
Горе написано је једно од најчешћих општих места у свим расправама о српском ендемском, нејединству и неслози која нас изједа. Једини проблем је што нема везе с истином. Црква није никада издала било какав документ којим одриче право иновернима да се национално осећају и изјашњавају Србима. Црква није политичка установа, а нација јесте политичка категорија. Елем, за СПЦ није проблем да се ико, био он црнац, Еским, Кинез или сами Турчин крсти и постане њен део.
Завет Османа Ђикића
Лично позанјем православног монаха, потомка члана османске дворске свите и православног Персијанца, свршеног богослова. Блаженопочивши отац Сава, монах ковиљски, био је Новозеланђанин. Морамо ли се подсећати Емира Кустурице и Махмута Бушатлије? Црква брине о православнима, а не о Србима свих вера, јер она је управо Црква – заједница верних с Богом и силама небеским.
Ко онда не признаје муслимане (и римокатолике) за Србе?
Народ.
Како су, уопште, настали муслимани на овим просторима? Доласком турског окупатора, преласком на ислам могло се сачувати или стећи нешто привилегија, понекад глава, жена, дете или кућа, а и каријера се у војсци или администрацији једино тако дала тећи. Баштиници трбухоугодија као животног идеала или латинске максиме Patria est ubicumque est bene, одрекли су се хришћанства и прихватили ислам. Тим чином, нису само променили вероисповест, што је данас интимно питање сваког човека, већ су се политички идентификовали с окупатором.
Сјединили су се с турским, исламским убицама. Прешли су на страну освајача и стали у фронт против сопственог народа. Многи су учествовали у злочинима. Бивши рођаци, чак браћа постадоше део освајачке државне управе. Удружише се с онима који су нас поробили. И то из личног, најчешће, материјалног интереса. Не само у давној прошлости, већ и у Првом и Другом српском устанку и балканским ратовима муслимани су се борили против српске војске. О масовном прилажењу усташама је већ све написано.
Није ли ово легитиман разлог за презир? Какво поверење и солидарност или осећај јединства с новим муслиманима је тадашњи Србин могао да осећа? Вековима су они верни православљу остајали у положају раје, кулучили, бивали читлучени, трпели право прве брачне ноћи, данак у крви и разне друге неправде. Обнова цркава и манастира била је забрањена. Звоно није смело да звони. У Софији постоји лепа црква ротонда, близу председничке палате, сазидана је у удубљењу, јер је морала да буде нижа од Турчина на коњу (sic!).
Срби нису смели да носе оружје, да се лепо облаче, морали су да се помере с пута ако би се мимоилазили с муслиманом… О радостима набијања на колац или распродаје деце у робље по Египту и Анадолији зар треба говорити?
Дакле, у срцу сваког Србина, ислам је у нашим крајевима символ крваве турске окупације и издаје наших саплеменика. Зато Срби Муслимане не маре, не верују им и тешко их прихватају као део свог народа.
То је емотивна реакција, потпуно разумљива, јер је предање о изгубљеном царству остало живо и у данима најтеже патње, а те су патње биле огромне. Неко се, да би их избегао, потурчио, а неко је трпео, издржавао, робовао, али опстао у српству и православљу. Како сад од њега очекивати да Турчина или потурчењака узме и осети за брата?
Ипак, време лечи и најболније ране. Данас ми знамо за примере многе муслиманске интелигенције одушевљене за српску националну идеју из времена аустрисјке окупације Босне и Херцеговине. О томе доста пише професор Салих Селимовић који наводи истакнуте умне муслимане српског националног осећања какви су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.
Као разуман човек, ја схватам да су потомци потурчених Срба своју нову веру заволели и да не могу, чак и кад би знали да су пореклом Срби, прећи у православље из национално политичких разлога, јер је православље вера, а не нација. То их, ничим не спречава, да уколико желе буду Срби муслиманске вере.
И ми Срби ваља једно да рашчистимо. Православље није допуна српском националном идентитету, није обележје српства, него је вера, много важнија од било ког националног и политичког осећаја или ентитета. То је вера у живог Бога, који ће нас, ако достојни будемо, узети у своје царство и живот вечни. Човек има право да верује или не верује по свом унутрашњем осећају. Не треба никога терати у цркву и православље. Истина је откривена, ко има уши да чује нека чује, а ко има очи да види нека види. свако ће дати свој одговор у дан Суда. Нација је земаљска категорија. У царству Божјем нација неће бити, као ни многих других идентитета који су нам овде, на земљи, важни.
Омер-бег Сулејманпашић Скопљак – Лети пјесмо!
Када је ово речено, сасвим је јасно да Србин може бити било које вере или без вере. И такав, он може бити политички врло користан и добар Србин. Ако би Србија успела да пробуди српство у овдашњим, рашким муслиманима, то би одмах елиминисало могуће жариште и средствопритиска на државу у рукама страних сила од утицаја и интереса. Када би се тај процес прелио и у Босну корист би била вишеструка.
Зато, морамо потиснути оправдани бес због средњевековне издаје и почети систематичне, озбиљне напоре у науци, образовању, култури, медијима, политици, на друштвеним мрежама… за враћање српског националног осећаја код овдашњих муслимана. Ту не треба жалити ни средства и привилегије. Ваља преписати турски модел, па и личним интересом мотивисати поједине угледне муслимане да се јавно одреде као Срби, што би могло, дугорочно, покренути један ток.
ГРАЂАНИ ДРУГОГ РЕДА: У Србији су емигранти повлашћенији од Срба https://t.co/OD95szbqFW
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 26, 2018
Озбиљне државе озбиљно планирају. Уместо финансирања педера, лезбијки, људскоправашких јакобинаца, родних феминисткињаи осталих сорошоида, ваљало би финасирати овај национални пројекат од кључног значаја. Иако ће многом читаоцу идеја изгледати неизводљиво, уверен сам да није тако, јер у политици нема коначних решења, околности се мењају, а прегаоцима Бог даје махове.
