Подешавања / Settings

Како је једно овакво остварење, оптерећено идеолошком агендом и финансијским амбицијама постигло успех.

Изборима у Србији је изгледа већина задовољна. Александар Вучић је тако омогућио да се СНС ојача на локалу и да поједини градски одбори добаце до неслућених резултата. Западу је ово прилика да препакује своје политичке штихове и консолидује НАТО-опозицију.

И Руси су „успели“ да постигну исто. Нису они тек тако најближи сродници Србима. Само, Срби нису мали Руси, као што нам многи злонамерно подмећу, већ су Руси велики Срби. И они су „успели“ да резултате своје величанствене победе у II Светском рату изгубе у миру. Али, хвала Богу, за разлику од Срба, Руси су почетком XXI века своје губљење успели да зауставе и већ су повратили непроценљиви Крим.

Сулејман Спахо, дугогодишњи посланик, члан Српске радикалне странке и оснивач НВО „Удружења Срба муслиманске вероисповести”, за портал „Србин инфо” говори о нашим грађанима који су свесни свог религијског, али и националног порекла:

Постоје два народа на овој планети која су вековима раздвојени територијом, али миленијумима спојени историјом. Има два народа која су два само по имену али су културом, вером, крвљу, пореклом непогрешиво један. Постоје два народа која упорно покушавају да разним подвалама, смицалицама, лажима и свим другим познатим западним методама раздвоје, али њихова веза je нераскидива. Колико год да су Срби и Руси удаљени, колико год да нам историја и непријатељ не дозвољава да се и територијално приближимо, не постоје два народа на овој планети која су тако блиска. Два народа која су увек ту када је најтеже.

Београдски радикалски првак, Миљан Дамјановић рече да наш народ брзо заборавља. У праву је. Једнио што није приметио толику сродност са са својим народом да је заборавио да је пре само мало више од годину дана учествовао на годишњој Скупштини Двери као изасланик председника СРС-а, Војислава Шешеља.

Од одлуке да, поред локалних и покрајинских, истовремено буду одржани и републички избори прошло је довољно времена да сеприлично јасно уочи потенцијално највећа препрека промени актуелне власти – апстиненција бирача. Присталица сам мишљења да право гласа није само грађанско право већ и обавеза, поготово у времену и приликама које ће остати упамћене као период највеће диспропорције између нивоа пристојности, компетентности и знања властодржаца са једне, и важности историјског тренутка, односно одговорности позиција које поменути обављају са друге стране.

„Ако је породица основна ћелија друштва, локална самоуправа је основна ћелија ненамемнски потрошеног народног новца!“

„Oсећам како ми у лице дува веома хладан ветар са Истока”, наводно је рекао господин Мики Ракић, секретар Савета за националну безбедност и председник државног Бироа за координацију обавештајно-безбедносних служби Србије, Николају Патрушеву, секретару Савета за националну безбедност Русије, бившем шефу ФСБ-а и главном Путиновом човеку за обавештајне послове.

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.

Врло често ћемо у дискусији, препиркама међ` Србима чути да проблем нашег народа јесте заборав. Да смо нација која брзо заборавља. Да нам се баш због те чињенице несреће и несрећни режими дешавају. Сходно томе, можда баш због тога, десила нам се Српска напредна странка. Десио нам се Вучић!

Кирби је тим својим гестовима и понашањем демонстрирао надобудност показујући колико цени и поштује Србе!

Гори ли кандило вере у нашим душама и даље, упитао нас је свети владика Николај Велимировић.

После гостовања на РТС-у, сервису назадне Србије, у емисији „Да можда не“ интернетом се раширио видео у ком Мирослав Лазански, човек са прегршт знања, расправља са Јеленом Милић о балистичким ракетама. Јелена Милић је показала велико незнање и није пропустила прилику да у свом фашистичком маниру извређа Русе. Она је бранила Хрвате, наше вековне „пријатеље и браћу“, а притом се смејала Лазанском као да је неки дилетант.

Предизборна памет овдашње легије политичких аналитичара углавном се исцрпљује у проценама тога која скривена намера води Вучића на изборе кад им време није, и хоће ли због тога зажалити као Слободан Милошевић 2000. или Борис Тадић 2012. године.

Данас – врхунски резиденти и агенти Запада, као што видимо, седе у најважнијим фотељама и руководе колонијалним поседом под називом Србија. Ипак, решења постоје. Но, пре тога, ваља се пробудити из летаргије и дефетизма.