Подешавања / Settings

Политику САД на Балкану, као и у свим осталим регионима света, у постхладноратовском периоду одређује настојање да се оствари хегемонија, у смислу да се не допусти постојање ниједне регионалне (а камоли велике) силе која би деловала независно од Вашингтона

Проблем није (само) у уклањању Утиска, већ сам систем, који је мутирао, из онога што називамо европском политиком Србије

У чему је дакле, лежала снага хришћанског јеванђеља, која му је помогла, да се ослободи уских граница духовно осиромашеног народа избраног и да постане јеванђељем целе римске империје.

Зато неки у Москви верују да Русија не треба да угрожава своје интересе и да се сукобљава са Западом ради Србије.

Срби о Албанцима знају премало. Незнањем и необавештеношћу нећемо стићи нигде у судару са народом од чије нам мафијашко-политичке олигархије прети највећа опасност. Када сте, уосталом, последњи пут нешто прочитали о катедри за албанологију у Београду?

Људи детињег ума, а они чине већину сваког друштва, радују се што присуствују нечем грандиозном, што превазилази како њих тако и њихову убогу свакодневицу

У само два дана цео свет је као на длану могао да сагледа српску садашњост али и будућност. Првог дана на фудбалској утакмици Србија – Албанија, Стадион Партизана је на тренутак постао екстериторијална зона велике Албаније и свима је постало јасно да српски систем безбедности после 14 година «реформи» наметнутих од стране Запада не постоји. Другог дана, долазак Владимира Путина у Београд је све променио и показао Србима какву државу могу да имају. Одржана је војна парада – парада националног поноса, после 29 година паузе, а десетине хиљада људи је дочекало највећег пријатеља Србије у свету – руског председника. Цела земља је на тренутак оживела.

Мислим да је Бриселски споразум као пацијент зрео да буде сахрањен. Треба кренути из почетка, треба кренути са интересом Србије, са интересом српског народа. Треба коначно почети бранити свој народ, светиње и ресурсе.

Ми смо дозволили, мазохистички раслабљени да будемо неко други, туђи, луђи, незахвални не само према костима својих предака, већ према најсуштинскијим легатима,према својој духовности коју смо одгуркивали под тепих лажи, до мрзитељаства, до губљења себе у себи, полатинчени, превјериоци писма, што затуђисмо и занијемисмо, што дозволисмо новоколинајално културно ропство.

И да после улоге Стивена у Оскаром награђеном „Ловцу на јелене“ ништа више није одиграо, амерички глумац Џон Севиџ (65) остао би забележен у светској историји филма. Памтимо га и као Клода Буковског из Форманове „Косе“.

Али, поређење политичких противника са нацистима није никаква новотарија. Напротив. Када не умеју да објасне зашто ће напасти неку земљу, политичари често за њеног лидера кажу да је Хитлер.

Дошло је време да се у свим регионалним српским културама пропагира култура свих српских „крајева“. Сви културни модели морају бити сачувани од заборава и са њима се млади морају упознати.

Подизањем споменика последњем руском цару Николају Другом, који је на неизбрисив начин помогао српском народу у кључним тренуцима историје, данашњи Београд и цела Србија су несумњиво доказали да је потпуно био у праву класик руске књижевности Лав Толстој када је својевремено устврдио да „доброта одолева свему, а сама је неодољива“.

Убацивање теледириговане летелице о коју је била окачена крпа која би требало да представља замишљену мапу Велике Албаније и лавина реакција, говоре не само о бурету барута на коме и даље седимо, него и о свету у коме живимо

Осврћући се на протекла четврт века, није лако именовати западну политику која би се могла описати као прави успех. Утицај западне развојне помоћи је дискутабилан. Интервенције Запада на Блиском истоку су катастрофалне.

Ко су победници, а ко губитници задњих избора у БиХ оквирно смо знали већ у ноћи након затварања биралишта.