Подешавања / Settings

Након што је пред локалне изборе у БиХ пре две године, бошњачка коалиција невладиних организација под називом „Први март“, под покровитељством свих водећих политичких партија са седиштем у Сарајеву (СДА, СДП БиХ, СББ БиХ, Странка за БиХ…) спровела на подручју Сребренице кампању пријављивања Бошњака и свих других грађана који подржавају циљеве поменутих странака и организација, њихов заједнички кандидат за начелника општине Сребреница победио је на општинским изборима. То је охрабрило „Први март“ да спроведе исту кампању на територији Републике Српске и за опште изборе који се одржавају ове године.

Немам намеру да полемишем са коментаторима, али, истине ради, објављујем свој текст писан за Печат септембра 2010.

Не волим рат али ми је пун курац Амера. И Немаца. И Британаца. И Француза. И Хрвата. Свих ми је пун курац који широм света убијају децу да би својој куповали јахте.

Преврат у Кијеву, којем су кумовали министри спољних послова Немачке, Француске и Пољске, је била кап која је прелила чашу. Није требало дуго чекати да такозвани „премијер“ Арсениј Јацениук и фалангисти у Врховној Ради покажу своје право лице.

Ако је судити по најавама нове владе, пут ка економском оздрављењу Србије би могао следити балтичке узоре. Болне реформе би требало спровести брзо и одлучно, онако брзо како је то учињено, на пример, у Естонији у периоду од 1992. до 1994. године. Када се реформски процеси окончају, и Србија би уз мало среће могла постати тако чудесно успешна као што су то данас балтичке државе.

Средства меке моћи су најбоље оруђе за наше повезивање, она ће убрзати сазревање идеја о православној цивилизацији и неопходности Нове Југославије.

Било би сулудо заговарати раднички отпор базиран на методама које су се показале неуспешним. Пре свега ту мислимо на социјалистичке експерименте 20 – ог века на простору Источне Европе.

У Србији постоји чудан консензус између русофоба и једног дела еуфоричних русофила о томе да су догађаји у Украјини резултат пажљивог и лукавог плана Москве и Путина лично.

С обзиром на то да смо за мање од две године два пута имали парламентарне изборе и – рачунајући и реконструкцију – чак три владе, прилично бесмислено делује флоскула о сто дана „поштеде за нову владу”, на коју се, иначе, радо позивају они који владу и власт ионако никада не критикују.

Канцеларија за Људска и мањинска права Владе Републике Србије је 31. марта 2014. године објавила „Нацрт Акционог плана за спровођење Стратегије превенције и заштите од дискриминације за период од 2014. до 2018. године”.

Мада је била силно потресена пописом противнародних и противдржавних делатника, овдашња јавност никако да се огласи о једном много злослутнијем и опаснијем списку, о којем се навелико прича међу непокорним Србима на северу Косова и Метохије.

У Бања Луци је 26. априла одржана међународна научно-практична конференција “Обојене Револуције као инструмент геополитичке трансформације”, посвећена критичној анализи феномена “обојених револуција” у конкретно примењивом аспекту разраде препорука за спречавање покушаја насилне смене власти и предузимања ефикасних мера по питању заштите уставно-правног поретка Републике Српске.

Украјина до данас није добила ни један долар од покрадених актива, и никада га неће добити.

У тренутку када се формира нови/стари кабинет министара Србије под диригентском палицом новог/старог првог човека Владе Александра Вучића, догађај недеље и једино релативно изненађење свакако је „рокада“ ресора енергетике и инфраструктуре између Зоране Михајловић и Александра Антића, истовремено и једино „стварно“ изненађење које нам је мандатар приредио приликом састављања кабинета. Без обзира на чињеницу да је Зорана Михајловић, иначе Вучићев блиски сарадник и „ударна песница“ пропагандне машинерије његове СНС, „награђена за добар рад и лојалност“ (почасном) титулом потпредседника владе, у овој кадровској вртешци наизглед није било превише логике.

У Русији је много људи који су веома наклоњени животу на Балкану. А ја сам чак изненађен колико су људи свесни шта се дешава у овом региону.

Шта мучи Џона Керија, зар народи света не заслужују глобалну медијску демократију?