Подешавања / Settings

И не само да је Вучић опростио Србима на северу КиМ што их је издао и изручио власти Тачијеве мрачне, крволочне, терористичке мафије, већ им је опростио – и што их је оптужио без суђења. Чак и без саслушања. Што је посебно задивило професора права Селаковића.

Зашто су они који би да од Срба направе нове нацисте побегли од начела на основу којих је и суђено нацистичким злочинцима.

Насупрот у широј јавности форсираном ставу да је „Саветодавно мишљење Међународног суда правде о усклађености са међународним правом једнострано проглашене независности везане за Косово“ од 22.7.2010. дало за право протагонистима, спонзорима и симпатизерима „косовске независности“ и фактички поништило српско полагање права на сопствену покрајину, пажљиво читање одлуке МСП нам говори супротно: да је према Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, Косово и Метохија и даље саставни део Републике Србије.

Можда, откако је почео рат у Сирији 2011. никад нисмо били ближе миру – или ширем рату.

За оне који још нису имали прилику да се обавесте – 22. фебруара 2016. у београдском хотелу Метропол, са почетком у 9:30, Centar za evroatlantske studije – CEAS организује конференцију под називом: „Srbija i Rusija – ruski uticaj na stabilizaciju, demokratizaciju i evropske integracije Srbije“.

Заступници реалистичког погледа су практично искључени из америчке јавности и њених главних медијских центара. Зашто?

Уреднички одбор Вашингтон поста, некадашње иконе америчког либералног истраживачког новинарства, а сада бастиона неоконзервативне политичке „мисли“, објавио је 23.1.2016. као став уредништва чланак насловљен „Путинов отровни чај“,[i] позивајући остатак света да „Русију више не третира као нормалну државу“. Разлог? Наводна умешаност руског председника у убиство Александра Литвињенка, који је умро у Лондону 2006. године од последица тровања радиоактивним полонијумом-210, како је британска истрага закључила.

Ако се тада не буде објавило да Србија купује системе С-300 – за то ће постојати само један разлог: то није хтела сама Србија, односно људи који је званично представљају. И никакво објашњење неће бити адекватно, па ни оно да су, неким чудом, Хрвати одустали од најављеног наоружања.

Ко у Србији је уопште чуо за Мајкла Спрингмена, бившег америчког дипломату који је отпуштен зато што је одбијао да на лепе очи издаје америчке визе будућим терористима? Вероватно нико – или премало људи. А требало би.

Ако је веровати „неименованом вишем саветнику“ врховне команде оружаних снага САД, амерички војни врх је од 2013. године радио сопственом врховном команданту, Бараку Обами, иза леђа у Сирији.[i]

Да ли су сада одахнули сви они који су из (не)оправданих разлога страховали од „државног удара“ који се у другој половини новембра најављивао на страницама „Информера“ и у студију „Пинка“?

Да су направили фаустовски уговор са западним глобалистима и да суштински не раде ништа у корист Србије, осим онолико колико им је неопходно да би одржали привид и имиџ „реал-патриота“ у јавности

Да ли је Оланд, или неко битан у Француској, искористио тренутак да би се бар делимично ослободио чврстог америчког загрљаја и отворио простор за поправљање покиданих веза са Русијом, знајући да чак ни Американци не би себи могли да дозволе да у овом тренутку одбију сарадњу са Русима у борби против терориста у Сирији?

Чак и после бројних разочарења због релативно благог става врха јерархије Српске Православне Цркве по питању Косова и Метохије током протеклих неколико година, и најмањи помак у другом правцу код неких одмах буди, односно враћа наду. Да није све изгубљено, да није баш све пало у малодушност, да Црква ипак није заборавила Косовски завет, чији је највернији чувар кроз векове губитка српске државности била.

Само зато што си параноидан, не значи да ти не раде о глави – гласи цитат из култног романа Џозефа Хелера, „Квака 22“.

Разлика у приступу је темељна: док Вучић у старту, на један посредан али ипак јасан начин, износи став да се он, у име Србије, противи референдуму, Русија истиче да је референдум легитимно демократско средство, и оставља отвореном могућност да његово расписивање буде повод за отварање дијалога који би произвео решење које би било прихватљиво за све стране – можда чак и без спровођења референдума.

А шта би то могао бити Машићев прави мотив, осим изазивања међуверске мржње, подстицања верског и националног екстремизма, и ширења дезинформација? Најбоље је прочитати шта неки од некад „његових“ кажу о њему. На пример, „Е-новине“:

Ништа не смета владајућим енглеским (а ни америчким или немачким) слојевима да по милион пута пробају да трајно прикаче епитет „геноцидности“ на српску државност с обе стране Дрине и клевећу читав један народ и појединце. По њиховом резону, то је „само“ средство које им тренутно чини посао.

Слушамо сваки дан, и то више пута дневно, колико је „преговарачима“ из Немањине 11 „тешко“ на бриселским преговорима о Косову и Метохији, како оно што су они доживели „ником не би пожелели“, како су „највећи притисци“ на, а коме би другоме – Александру Вучићу.[i] Те давје шиптарска делегација „дошла да се не договори“,[ii] или да „ништа не потпише“.[iii]

За разлику од спортиста, ови студенти се такмиче у потпуно нерегуларним и неравноправним условима, против неупоредиво јачег, боље финансираног и боље наоружаног противника.