Подешавања / Settings

Дан уочи Дана победе, Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен поручио је из Варшаве да својом агресијом на Украјину Русија „подрива мир и безбедност у Европи“, и да ће НАТО прилагодити тој тобожњој „новој реалности“ своје „одбрамбене“ планове, као и планове о размештању трупа на својој источној граници.

Помно пратећи кризу, суштински толико налик на југословенску, коју су западни агресори отворили сада већ на западним границама које су Русима нацртали бољшевици, региструјући релативну уздржаност и дипломатске обзире које данашња Русија сматра да мора да упражњава док неонацисти убијају њен народ на југу и истоку старе кијевске Рус, човеку не може а да не падне, изнова и изнова, напамет мисао – какве смо ми Срби били фаце 1990-их година.

Русија се налази у међуфази. Очигледно је да тежи успостављању неког алтернативног модела, заснованог на мешавини руске царске и ромејско-византијске државне традиције духовно-световне симфоније и савремених западних економских, политичких и технолошких тековина и стандарда, али то још увек није јасно дефинисано, односно прави пут се није још у потпуности отворио.

Они покушавају да изграде православни бастион против Запада…“, речи су шведског министра спољних послова Карла Билта на неформалном састанку шефова дипломатије ЕУ у Атини 5. априла 2014. године. [1]

Може бити да ни америчка ни западна јавност уопште више не очекују од америчких председника да знају ишта о земљама које су Сједињене Америчке Државе бомбардовале и/или војно окупирале. Нажалост, то не може са сигурношћу да се тврди, пошто истинске јавности у тим земљама практично више и нема. Критичка јавност је гурнута на маргине медијских токова.

Ови квазиизбори су, између осталог, расписани да би узурпација власти била легализована

Да се подсетимо: пре око три месеца, Русија је Украјини понудила појас за спасавање у виду помоћи од 15 милијарди америчких долара, као и додатних, још већих економских аранжмана у перспективи. Тај појас је Русији с гнушањем бачен назад у лице од стране евромајданске масе и њених западних спонзора, који су затим гурнули земљу у хаос, под геслом „боље рат него руске паре“.

Многи у Србији су одавно свесни да је нови светски рат почео у бившој Југославији, почетком 1990-их, и да се данас тај исти рат само наставља у Украјини. Али линија фронта се померила знатно на исток, као што се може видети. Сумња ли ико да они који су га покренули немају амбицију да је померају даље на исток?

Шансе да Србија ступи у ЕУ крајње су магловите, у блиској деценији то се неће догодити, али те ће се илузије скупо плаћати- најпре суверенитетом- мишљења је посланик Думе РФ Михаил Јемељанов.

У недељу 22.12.2013. у Београду одржана је трибина под адекватним називом „Слободни избори – под принудом“, на тему недавних тзв. локалних избора у „Косови“ (на територији привремено окупираног Косова и Метохије)

Србија само што није добила тачан датум, по свој прилици 21. јануар, као званични почетак преговора о приступању ЕУ. Али и сама та минимална доза неизвесности ће добро послужити медијима у Србији током празничног затишја, да попуне зјапећу празнину коју светлуцаве жуте звездице на плавој подлози покушавају да забашуре.

Десетине, можда чак и стотине хиљада људи демонстрира у Украјини, протестујући што им је, по речима светског боксерског шампиона и једног од лидера опозиције, Виталија Кличка, власт председника Виктора Јануковича „украла сан“ о европским интеграцијама. Кличко захтева да влада поднесе оставку. Други опозициони лидер, Јуриј Луценко, пак, не помиње само тек неку бедну оставку, већ позива на „револуцију“, што су чинили и многи опозициони посланици током скупштинске расправе о гласању о поверењу влади.

У психијатрији је, још од Фројда, познат појам психолошке пројекције. Утемељивач модерне психоанализе је сматрао да је феномен пројекције одбрамбени механизам услед којег одређена особа одбацује одређена лична својства која сматра неприхватљивим и своје мисли, мотивације, жеље и осећања психолошки пребацује у спољашни свет и приписује их неком другом.

Представници Скупштине Аутономне Покрајине Косова и Метохије затражили су од Русије да спречи одржавање локалних избора у самопроглашеној републици …

У понедељак 21. октобра у Прес центру Удружења новинара Србије у Кнез Михаиловој 6, усред Београда, одржана је конференција за медије која би у иоле нормалној држави са иоле слободним медијима представљала праву сензацију.

У праву је умировљени епископ Епархије захумско-херцеговачке г. Атанасије – а не требамо му ни ми нити било ко други да му то потврдимо – када истиче да Патријарх српски г. Иринеј „нема право да тако присваја само себи глас Цркве” када, како славодобитно то у наслову вести истиче тзв. јавни сервис европске Србије, упућује „позив (косметским) Србима да изађу на изборе“ 3. новембра.

Проглашењем Привремене скупштине Аутономне покрајине Косова и Метохије у Звечану 4. јула 2013. пободен је барјак српске државе и државности на Косову и Метохији.

Говорећи о никарагванском диктатору, Анастазију Сомози, каже се да је Рузвелт “у његову одбрану” једном приликом рекао: “Он можда и јесте кучкин син, али је наш кучкин син”

Својим већ увежбаним, привидно парадоксалним изразом огорчене али неодустајно трпељиве немоћи, на десетогодишњицу зверског митраљирања и убиства српске деце у Гораждевцу, шеф Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин изговорио је најгору могућу оптужницу против сопственог агитовања у корист учествовања косметских Срба на лажним локалним изборима лажне државе Косово

Док предводник најновијег таласа српских нововераца грозничаво странчари – тј. “селектује” странце који би могли да попуне “реконструисана” министарска места којим ниједан Србин очигледно није дорастао,[1] дало би се претпоставити да се тај процес не одвија у сасвим доброј вери – тј, ради лакшег разумевања, ingoodfaith.[2]