Подешавања / Settings

Домановићев српски во био је племенита животиња, мислећа. Имао је савест. Питао се, с којим правом се многи његови људски савременици у Србији диче туђим херојским делима, односно делима својих предака, с којим они сами немају ништа

Месни одбор Теразије Српске радикалне странке у просторијама истоимене месне заједнице организовао је трибину „Стање у Донбасу – патње руског народа у Украјини“. Повод за одржавање трибине је тренутна ситуација у Новорусији, где је донекле утихнуо жестоки грађански рат који је већ однео више хиљада живота. Сличну трибину је истог дана одржала и италијанска организација Coordinamento Solidale per il Donbass.

Ескалација кризе у Донбасу, заоштравање односа Русије и Запада, саботирање Јужног Тока, пад цене нафте, најава буђења жаришта на Кавказу.. Све су то индикатори да су односи Запада и Русије ушли у фази Новог Хладног рата (неки би рекли да се прошли није још ни завршио).

На заједничкој конференцији за штампу у Београду са председником Владе Србије Вучићем 17.11.2014, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел је, под геслом „потребе за диверсификацијом испоруке гаса“, чини се јасно наговестио да ће ЕУ, дати предност гасоводу Јужни коридор над гасоводом Јужни ток.

Ближи тренутак истине: руска страна ће тражити да русофилија власти Србије буде подупрта делима, а Запад ће тражити своје

И неће тада Вучић доживети судбину „Жуте косе“, како су Кастера звали Индијанци, зато што ће храбро погинути у неравноправној бици, већ најпре зато што ће остати сам, и то искључиво својом заслугом.

Исти они који су својим лажима лансирали грађански рат у бившој Југославији и оклеветали и клевећу Србију, сада потпирују рат у Украјини, с циљем да га пренесу с оне стране границе са оклеветаном Русијом. И шта су за њих лажи и проклете лажи, зарад постизања тако „светлих“ циљева?

Другим речима – може ли бити да се у домаћи евро(атлантски) камп увукла зебња да би исувише директна критика одржавања војне параде у присуству ВВП једноставно била и превише непопуларна ствар, чак и за оне који пословично презиру српско јавно мњење или га, још радије, спинују сваком лепом приликом?

Исти дрипац који је организовао чамац „испод 16“ за малолетнике на геј флотили у Амстердаму, укључујући и децу од 11 година. Мајка једног од дечака је, према холандским изворима,[4] јавно ван Далена оптужила за покушај сексуалног злостављања њеног детета.

Зашто је Устав важан кад се обезбеђује одржавање геј-параде, а није да се обезбеде животи Срба на Косову и Метохији.

Да су нас у Србији питали, односно да су нас схватали довољно озбиљно – а ово се односи, нажалост и, част изузецима, на браћу Русе – знали би да је у Европу нови рат почео да стиже још почетком 1990-тих, баш у време кад су и обични људи и (стварни и извикани) стручњаци махом веровали да је једна огромна, највећа икад геополитичка битка недавно добијена (релативно) мирним путем, падом једног зида, и да се можда тзв. крај историје истински назирао.

Уствари, у једном тренутку, (види на 03:15 снимак – Томислав Николић извиждан на Газиместану), у својеврсном фројдовском излетању, Николић изговара: „Мене је срамота пред овим спомеником да вас слушам“.

Што не значи да су Немци без кривице. Раде исто што и пре 100 година, исто што и пре 70. Само другим средствима.

Питање је сад – шта је већи скандал: вероватни избор Рамуша Харадинаја за „премијера“ Косова* или то што врх државе плива у лажним, односно „треш“ мастерима, магистрима, докторима, итд. Ако је судити по томе да ником, ама баш ником од главних промотера афера „др Слина“, „др Мића“ итд. није сметало то што се, уназад 18 месеци, врх власти редовно виђа, рукује, смешка, па и „радно вечерава“ са његовим претходником, терористом и главним осумњиченим крадљивцем људских органа, одговор није тешко дати. Као што није тешко докучити и то да ни све те силне фалш академске титуле не би ни дан-данас сметале тим истима који сада најгласније вичу због њих, да није „однекуд“ дат сигнал да има да им сметају, и то сад и одма!

После свега што нас је задесило, и тек прети да нас задеси, невероватну топлину око срца доноси осећај да нисмо остали без правих, несебичних, скромних пријатеља. И то каквих… Не, не мислим на Русе који су долетели док су водопади још увек лили с неба на Србију средином маја, па затим ризиковали животе, спасли на стотине људи из бујица, а затим тихо наставили да допремају хуманитарну, логистичку и материјалну помоћ кад је непогода прошла.

У поплави вести о поплавама, па и о хапшењима које немају везе са одговорношћу за размере катастрофе која је погодила Србију, наравно да ће да промакне вест и о томе да постоји опасност да пукне још једна брана. То најављује Рамуш Харадинај

Није могла да прође ни тродневна жалост посвећена жртвама великих мајских поплава. Већ другог дана жалости, у четвртак 22. маја, и директор и председник Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) су пожурили да новинарима у Београду објаве да је њихова банка „заинтересована да учествује у приватизацији ‘Телекома Србија’, ‘Дунав осигурања’ и Аеродрома ‘Никола Тесла’“

У уторак 20. маја, гост Јутарњег програма РТС-а био је шеф канцеларије Светске банке у Србији, Тони Верхеијен

Прво, оно најважније. Највећи утисак који је катастрофални потоп који је погодио Србију ових дана оставио је то што је изнова показано колико мало народу Србије треба да би показао пожртвованост, љубав, несебичност, јунаштво, дар за самоорганизацију.

Основно људско право је, рецимо, сматрати да би брада боље стајала Кети Ештон него Кончити Кобасици. То би било људско право коришћења људске способности разликовања, односно дискриминације. Концизно артикулисано у мудрој изреци „о укусима се не расправља“. Не у смислу да је забрањено о њима расправљати, него да о њима не вреди расправљати, јер свако има свој, и има право на њега.