Подешавања / Settings

Много тога се може замерити бриселској политици према Србији последњих година и деценија. Али се не може рећи да су били превише нејасни када је реч о Косову, његовој независности и очекивањима од Србије у том погледу.

Чини се да Александар Вучић непрестано решава следећу квадратуру круга. Како истовремено задовољити своје – бар на речима – прилично ратоборно и ксенофобно бирачко тело и, најблаже речено, такође прилично антисрпски настројену бриселску и вашингтонску бирократију и западно јавно мњење. Мислим да то никако није могуће, поготово не на дужи рок. Али, ако пратите српске велике медије, рекло би се – ништа лакше од тога.

Период између ових колумни испоставља се као предуг да се чак и региструју, а камоли анализирају и прокоментаришу сви важни догађаји који су у међувремену протресли ову несрећну земљу, малаксалу од проблема, врућине, умора и „историјских победа“. А поготово да се, паралелно са тим, укаже на све оне политичке и медијске „димне завесе“ које служе томе да се прикрије смисао и забашури сећање на праве проблеме и неуспехе.

Опозиција у Србији се уситњава. Број политичких партија све је већи, а број њихових чланова и присталица, као и њихов политички утицај, све су мањи. Ових дана смо сведоци нових политичких трвења унутар опозиционих странака десне оријентације, а поделе у такозваном реформском блоку одавно су маргинализовале значај партија које га репрезентују.

Не рачунајући дежурне и личне мрзитеље, на текстове које објављујујем у последње време обично постоје две различите, али међусобно повезане примедбе. Једна је да је су текстови сувише критични, а друга да не дају конструктивна и позитивна решења („ништа му није добро“, „не предлаже решење“, „а шта бисте ви учинили“, „лако је критиковати, треба нешто урадити“ итд).

Према потреби и ситуацији, мало је Милошевић, а мало Ђинђић. Према унутра, за домаћу јавност и, нарочито, за сопствено бирачко тело, он је Милошевић, тврд, одлучан, онај који се сагињати неће и који је спреман да свакоме, од Путина до Американаца, скреше све у лице, па куд пукло да пукло.

Један од поузданијих симптома сунчанице јесте и нелогичан и несувисао говор, губитак оријентације и осећаја за стварност. По том критеријуму, српска политика и српски медији од сунчанице пате перманентно.

„Ауторитарне тенденције српске власти пролазe испод радара Немачке или изазивају тек благе мајчинске реакције у смислу: но, но, није то баш лепо“, каже Ђорђе Вукадиновић у интервјуу за DW пред посету Ангеле Меркел Србији.

Тешко је сачувати достојанство, одржати висок рејтинг и испунити очекивања Ангеле Меркел и Викторије Нуланд.

„Када је реч о сарадњи евроскептика, хајде да прво видимо ко ће остати доследан, ко ће заиста остати веран тим принципима.

Да ли је нормално да се власт хвали обарањем буџетског дефицита („право мало економско чудо“) иако практично сви економисти кажу да је то првенствено последица смањења плата и пензија, као и смањеног државног улагања у привреду и економски развој? Другим речима, ако још смањимо плате и скрешемо инвестиције, „успех“ ће бити још већи и спектакуларнији.

Довршетак процеса приватизације медија („повлачење државе из власништва у медијима“) по свој прилици ће бити последњи ударац остацима медијског плурализма и медијске слободе у Србији

Може и „парада поноса“ и војна парада. Може и потписивање ИПАП споразума са НАТО. Могу и војне вежбе са Русима, као и маневри са Американцима, Румунима и Бугарима у којима се увежбавају разне врсте „брзих одговора“ на претпостављену „руску агресију“.

„Када су дошли по комунисте, ја сам ћутао; јер нисам био комуниста./ Када су затворили социјалдемократе, ја сам ћутао; јер нисам био социјалдемократа./ Када су дошли по синдикалце, ја се нисам побунио; јер нисам био синдикалац./ Када су дошли по мене, није преостао нико да се побуни.” (Мартин Нимелер, 1892–1984)

Процедуре се не смеју кршити нити прескакати карике у ланцу одлучивања. А поготово не зарад врло вероватног сакупљања медијских поена

И најкритичнији текстови који се ту и тамо могу прочитати на рачун премијера ни издалека нису тако потенцијално деструктивни колико је то једна врста неукусног удвориштва.

По подацима Управе за јавни дуг, 10. марта 2015. јавни дуг Србије износио је око 2.926 милијарди динара, односно 24,2 милијарде евра, што је за читаву милијарду евра више него на крају јануара, када је јавни дуг је био 23,2 милијарде евра, односно 72,3 одсто бруто домаћег производа – иако је Законом о буџетском систему учешће јавног дуга ограничено на 45 одсто БДП-а. Али, што је још горе, и тај јануарски резултат је био тачно за милијарду евра већи у односу на новембар 2014. и за преко три милијарде већи од биланса од пре годину дана.

Свака власт воли да мало затури или ушушка неку непријатну вест. Али ово с прећуткивањем елемената договора са ММФ-ом постаје већ гротескно

Више од две трећине и чак три четвртине људи жели да Косово остане у саставу Србије, али на питање о томе шта мисле шта је реално стање добијемо максимално 15-25 одсто оних који мисле да је Косово данас у саставу Србије, каже програмски директор Цесида Ђорђе Вуковић.

Морам признати да ми је овогодишње обележавање српског Дана државности било прилично мучно. Тим пре што се (случајно?) поклопило са инаугурацијом хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, којој је, упркос свом државном празнику и упркос свему што је госпођа Грабар изјавила пре и после избора, присуствовао и председник српске владе. (Баш као и косовска „председница” Атифете Јахјага.)