Подешавања / Settings

Најзад је Светислав Басара добио праву потврду да је осведочени европејац који поштује високе стандарде о заштити људских права

И да нам је (политички) близак Самарас – и да нам је близак Ципрас. И да, као што рече Вулин, Сириза „може учити“ од нашег премијера – и да њему узори буду Аустрија и Немачка.

Немам ништа против (напротив!) да се критички говори о политици и понашању страних представника. Али исто тако мислим да нека од питања која је БИРН поставио и те како завређују одговор, а не грдњу и увреде.

Није јасно по ком основу наша власт верује да ће даље приватизације донети бољитак Србији, када наша претходна искуства и искуства других земаља показују супротно

Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић оценио је за Радио-телевизију Војводине да су инциденти на изборима у Мионици показали да се владајућа Српска напредна странка „преиграла из жеље да апсолутно влада“

Убити Русију у Србима – главни је циљ већег дела домаћих медијски кућа. Зато и не чуди што су после заустављања пројекта „Јужни ток“, дневни листови пупут „Блица“, „Курира“, као и телевизије Б92, кренули у акцију „отрежњења“ српског народа, кога је „Владимир Путин бесрамно преварио за гасовод“.

Пре тачно годину дана, а под утиском изненадног обрта и одлуке украјинске власти да у последњи час одустане од потписивања споразума са ЕУ и окрене се Русији, многи медији су објавили наслове типа „Путин-Запад 4:0“ (при чему се под та четири руска „поготка“ у 2013. мислило на Украјину, Сирију, Едварда Сноудена и у том тренутку још увек добродржећи „Јужни ток“).

СПС никада није био ексклузивни заступник руских интереса у Србији и одустајање од градње гасовода неће имати битнијег утицаја на позицију СПС-а на политичкој сцени Србије, сматра Ђорђе Вукадиновић

Коначно- реакције, сумње, па и повремено нервоза којом су западни политички фактори пратили ову посету, показује да је, без обзира на релативно кратку посету председника Путина, ово био један значајан сусрет који обећава да се односи, сарадња између Русије и Србије подигне на још виши ниво.

Ову особину, то јест склоност да га пречесто и олако „преводе жедног преко воде”, при чему никада није до краја јасно да ли он то свесно допушта или само не уме и не може да спречи, Коштуница је задржао до самог краја своје политичке каријере.

Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић оценио је данас да је избор Санде Рашковић-Ивић за председницу Демократске странке Србије био очекиван и заслужен, те да је та партија добила шансу да се бори и нада опоравку.

Али прилагођавање датума централне прославе, а поготово евентуалне војне параде његовом распореду, непотребно је, јадно, неукусно и недостојанствено.

Ако случајно мислите да је ово што предлажем „нереално” или „тешко оствариво” – сетите се само бајковитих обећања и прича о градовима, каналима, возовима и другим чардацима ни на небу ни на земљи.

Упркос непрестаним уверавањима како се у том погледу ствари мењају и поправљају, Србија се већ годинама налази у улози дежурног кривца и регионалног негативца, навиклог да по њему рутински пљуште ударци, а да он не само да не може да реагује и узврати, него чак не стиже ни да региструје одакле све шамари стижу.

Не знам да ли сте приметили да је – не рачунајући слабу и вештачки одржавану ватрицу око власти у Војводини – српски политички живот практично замро? Али чак и да није тако, и чак и да напредњачка револуција није практично затрла политички живот, политичке странке, плурализам и сваку озбиљну јавну дебату, тешко је бавити се локалним политичким циркусом, када вам се у релативној близини одвијају догађаји који, по многим наговештајима, представљају почетак трећег светског рата. (Или нечег сличног.)

По­ли­тич­ки на­след­ни­ци оних ко­ји су са гло­го­вим ко­цем ју­ри­ша­ли да раз­ва­ле Ти­тов гроб, са­да фар­сич­но и ка­ри­ка­ту­рал­но ими­ти­ра­ју ти­то­и­стич­ку спољ­ну по­ли­ти­ку

Вучић је непрекидно у рату и обрачуну са неким злим силама, мистериозним заверама и тајним непријатељима („али нека они знају да он зна шта они раде“), па када му понестане обичних, тј. људских противника („жутих“, „тајкуна“, „мафије“, „аналитичара“), онда се устремљује на надљудске силе – снег, олују, поплаве. Није ни важно шта је у питању, само нека је нека фрка и ванредно стање, да се непрестано диже притисак и шири „морална паника“, а јавност држи под психозом и тензијом.

У сваком случају, сигуран сам да за Русију и Путина у овом тренутку готово да нема важнијег посла него да пажљиво простудирају све аспекте југословенског конфликта и тако избегну макар неке Милошевићеве заблуде.

Фудбалске судије и политички аналитичари често се излажу примедбама да су „навијачи“ и „необјективни“. При чему се иза такве критике најчешће крије чињеница да онај ко ту примедбу о необјективности износи, заправо, било из страсти или интереса, навија за другу, то јест, противничку страну

Свакако да ова земља има тежих брига него што је дилема око аутентичности доктората Небојше Стефановића. Али су реакције које је та афера изазвала добар показатељ стања духа на српској медијској и политичкој сцени