Подешавања / Settings

Кад је завршен рат, они се нису вратили. Чекале су их мајке. Чувале за њих плетене чарапе и последње брашно за погачу… Чекале су их девојке. Спремљени дарови нису изношени из брижно чуваних шкриња… Чекала их је летина. Престарели очеви надали су се замени. Да продуже породичну лозу. Да одрже ватру огњишта.

Није ово више она војска, тужна и безнадежна. Није ово више онај краљ, напаћен дугом албанском зимом и тешким пешачењем… Ово је потпуно нова снага, која задивљује. Повратили су се. Придигли, тако да се пред овим дивовима скидају капе. Сада сам сигуран. Само они који толико љубе своју земљу не могу да пропадну.“

Не обарају, кажу нам ови људи, ни старе маслињаке, под којим су умирали Дринци.

Пуштају вишевековним стаблима да сама скончају и стопе се са српским хумкама. Говоре нам да пазе и на спомен-чесму, горе у селу. И на споменик, доле, крај пута за Мирјатику на који нас љубазно упућују.

Сахрањивани су плитко, а кад ни у земљи више није било места, француска лађа их је, у зору, носила на југ острва и тамо их спуштала у море. Сваког дана долазила је лађа са гробарима да их потоваре и пренесу у Плаву гробницу, на чијем је дну вечни мир нашло најмање десет хиљада душа.

А видиш ти, Станко, колико је међу нама црних белега. За синовима, за кћерима… Очевима и мајкама. За чедима у колевкама… И ја, сад, да закукам за мојом двојицом! Нећу!

– И моји су преци Срби. Само нам је вера друга… Толико смо чули од овог човека који на аутомобилу албанских регистарских ознака има и налепницу СРБ.

Крај Спомен-костурнице у Текеришу биће положени ловорови венци и одате државне и војне почасти, саопштили су организатори.

На све стране ври. Мравињак од људи! Понајвише је младих, снажних мушкараца. Иглу да бациш, не би имала где да падне. Био је дан, уочи Бајрама. Чини нам се да се све живо слило да обележи овај празник.

У заједничку државу 1918. године улазило се са различитим мотивима, за шта су пример хрватски официри. У активну службу војске Краљевине СХС примљено 2.590 бивших агресорских војника.

Зашто су највећи хероји из Првог светског рата у центру града наизменично потписивани на два писма.

После Уједињења Буњевци су највише допринели успону соколског покрета у Суботици. Др. Бабијан Малагурски, један од покретача Соколства у Суботици, купио је о свом трошку све потребне гимнастичке справе за вежбаче.

Данас првог августа Русија први пут на државном нивоу обележава Дан сећања на војнике погинуле у Првом светском рату. Тог дана 1914. године Немачка је објавила рат Руској царевини. У заштиту Отаџбине подигло се 15 и по милиона војника, што је чинило скоро половину одраслог мушког становништва земље. Сваки десети је погинуо на пољима боја. Милиони су били рањени и нестали без трага.

Ускоро, средином августа, обележава се сећање на чувену Церску битку, у којој је српска војска победила аустроугарске агресорске трупе, што је значило прву савезничку победу у Првом светском рату.

Спасимо Србију нашег савезника

28. јула 1918, Председник Вудро Вилсон издао је следеће саопштење америчком народу. Прочитано је у црквама широм земље и објављено у скоро свим утицајним дневним новинама. Српска застава је подигнута изнад Беле Куће као и у свим зградама јавних институција у главном граду САД. Порука је гласила:

На данашњи дан 1914. године Аустро-Угарска је упутила ултиматум Србији, захтевајући одговор у року од 48 часова, окрививши је за атентат у којем је 28. јуна 1914. у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник Франц Фердинанд.

Срби католици сматрали су соколски покрет за цемент у темељима Југославије. Зато су масовно ступали у редове сокола. (1)

За острво Видо и војничко гробље на Зејтинлику где су сахрањени српски ратници сви су чули, али за Јиндриховице мало ко зна. У шуми надомак овог места које се налази на самој граници Чешке и Немачке почива 7.100 српских војника, официра и цивила.

Која је то свест која мора да се промени зарад датума и како се у Срба размишљало два века уназад?

Дражин отац Михаило Михаиловић рођен је 20. априла 1863. године у Пожаревцу, од оца Милосава и мајке Екатарине, а крштен седам дана касније, у цркви Светих Архистратиха Михаила и Гаврила. Према протоколу крштених, који се данас чува у пожаревачкој општини, Дражин деда Милосав био је занатлија – папуџија. Истим занатом бавио се и кум Тома Костић, такође „житељ пожаревачки“.1

Горан Ненезић, бивши велики мајстор Велике ложе Југославије, ангажован је у Министарству културе и информисања и Историјском архиву Србије, где је задужен за пројекат обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата.