Подешавања / Settings

СРEMСKA РAЧA – Симболичним сусретом председника Владе Србиjе Aлександра Вучића и председника Републике Српске Mилорада Додика на мосту код Сремске Раче, вечерас jе почело обележавање Дана сећања на страдање и прогон Срба.

Каквих ту све имена нема. Унуци са завичајним и шумадијским именима. Јер, овде су судбине везали девојке и младићи из Крајине и Шумадије. Између је казивање о томе како су ове породице, истих прогнаничких судбина, баш овде нашле своју мирну луку.

ЂУРЂИЦА Поповић, 1995. имала је девет година. Тог 4. августа спремала зе са свадбу код кума, у малом личком селу Велебиту. Сећа се, једино, да је тога дана све мирисало на кишу. Али да ништа није слутило „олују“, која ће њу и још четврт милиона Срба „одувати“ са њихових огњишта у Хрватској.

Пиј и лумпуј за своје паре, не на рачун оних који мисле да још није све изгубљено и да зло на крају, ипак, не побеђује.

Наслов овог текста био је (пре)чест натпис на српским кућама после пада Републике Српске Крајине у војној акцији „Олуја“, хрватских бојовника потпомогнутих америчким генералима, уз намигивање тадашњег званичног Београда и жмурење широм отворених очију (да, могуће је; најмање 250.000 душа ће вам то потврдити) западног дела међународне заједнице.

Годинама после „Олује“ подрхтава тле под Србима у Хрватској. Широкогрудност хрватских власти према њима делује као пространо минско поље, а бирократска регулација њиховог повратка као огроман бетонски зид који ни птица не може да прелети. Осећај хрватске државне политике о вековној шанси да се овог народа реши за сва времена већ годинама комбинује брутално и перфидно насиље, те разне методе уклањања елементарних материјалних и симболичких трагова српског ентикума на хрватским просторима.

Поводом 20 година од акције „Олуја“ у Загребу ће бити одржано одавање почасти жртвама те војне операције. Иста акција у Сарајеву је забрањена, наводи УДИК.

Из УДИК-а је саопштено да получасовна стајања почињу у 11.00 часова и да ће истовремено бити одржана испред зграде Амбасаде Хрватске у Сарајеву и на Тргу Бана Јелачића у Загребу.

Акција „Олуја“ у Хрватској, била је део дејтонских припрема. Америка је и раније хтела да подржи Хрватску у тој акцији, али никако није успевала да обезбеди околности, амбијент, нешто као изговор – написао је Дејвид Халберстам у својој књизи, који је погинуо у саобраћајној несрећи непосредно пошто је књига изашла

КОСЈЕРИЋ – У присуству родбине, представника локалне власти и борачких организација, на Спомен-гробљу на шумовитим Буковима, поред магистралног пута Косјерић – Ваљево, у уторак је одржана комеморација и служен парастос 81 родољубу, које је 28. јула 1941. године немачка казнена експедиција стрељала у знак одмазде за једног убијеног војника – мотоциклисту.

Припадници дивизије „Принц Еуген“, потпомогнути муслиманима, поклали више од 600 житеља села Велика јула 1944. године.

Церемоније, симболи, комеморације су националне и наглашавају категорије које су убице наметнуле својим жртвама. Људи су умирали као Хрвати, Бошњаци или Срби, а не зато што су били мајке, синови, инжињери или љубитељи животиња

Фондација „Свети Александар Невски“ и Српска народна партија покренућу у Скупштини Србије иницијативу да се изгради „Меморијални комплекс српских жртава геноцида“, који ће се бавити истраживањем масовних злочина над Србима у 20. веку, изјавио је данас председник те фондације и СНП-а Ненад Поповић.

Што се тиче модерне историје и немачке „помоћи“…. следећи пут када јавно или тајно посетите Србију, било би добро да се распитате ко је Милица Ракић, где се дедоше органи косовских мученика (које су по рецепту некадашњих нацистичких савезника из СС „Скендербег“ дивизије, једнако уз помоћ неких нових Немаца клали њихови потомци), а могли би да се распитате и о томе колико Срба болује од рака и колико их је, захваљујући немачкој помоћи, током протеклих година умрло. А да, и не заборавите да питате ваше „српске пријатеље“ да вам отпевају „Данке Дојчланд“

Физичка злостављања су била свакодневна, без милости и најаве. Чак и ноћу су стражари упадали у ћелије и тукли логораше. Дешавало се да храну коју добију логораши буде врућа или преслана, а да истовремено морају за кратко време да је поједу.

‘Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих.