Подешавања / Settings

Срби су током 90-тих година етнички очишћени са великог простора Хрватске, БиХ и КиМ, и то се лако може утврдити поређењем броја становника ових светлих демократија из 1991 године и пописа који су извршени 2011-2013 године.

Иницијатива је посвећена домаћој и светској јавности ради откривања стравичне размере геноцида над српским народом током двадесетог века.

Један од сарадника Института, Страхиња Живак, рекао је да се списак још проверава и да ће за сваку жртву садржати име и презиме, годину рођења и смрти.

Погледајте снимак војника 28. дивизије армије БиХ из 1994. године стационираних у Сребреници. Пред камерама муслимански војници говоре да Србе треба клати као керове, као и да треба уништити све што је српско.

Да бисмо позвали некога да се поклони српским жртвама, најпре морамо имати представу о њиховом броју. А како нама то није познато, са стране делује да је број тако мали да га прикривамо лошим изговором… или да нам је пак свеједно?!

СРЕБРЕНИЦА – У Сребреници ће данас бити обиљежене 23 године од страдања 69 српских цивила и војника, које су убиле муслиманске снаге под командом Насера Орића на Петровдан 1992. у сребреничким селима Залазје и Сасе и братуначиким Биљача и Загони.

Пострадали Срби од стране злочинца Насера Орића:

Прочитајте одговор Youth Initiative for Human Rights-a на питање да ли смеју да се запале свеће и за убијене Србе. Ово су вредности прозападног невладиног сектора у Србији који жели да српска држава буде чланица НАТО савеза.

Извињавам вам се у име мог пријатеља Пера Макића којем је глава одсечена и набијена на виле.

Ко данас у Европи сме да спомене податак да је из Хрватске, од 1990. до 1995. године, протерано најмање 450.000 Срба, да им је отето 37.000 станова, срушено на десетине хиљада кућа, да их је неколико хиљада убијено?

Зашто се из године у годину игноришу страдања Срба у овом делу земље и упорно вређају српске жртве и њихове породице, док се, уз дужно поштовање према сребреничким жртвама, скуп у Поточарима претвара у медијско-пропаганди спектакл, ради доказивања геноцида, питају званичници, политичари и јавност у Српској.

Панои са фотографијама и именима више од 2.500 цивилних жртава, војника и полицајаца, под називом „Српски зид плача“, постављени су испред Скупштине Србије.

Хоће ли српске жртве макар добити локацију у Србији за постављање спомен обележја које би указивало на њихово страдање или је убијање Срба западна “вредност“ коју морамо да прихватимо?

Ако неко убије једног човјека, онда је он убица, а ако убије стотину људи онда добије назив масовног убице. Убица и масовни убица, дакле није исто и онда није исто ни убијање једног човјека и стотину људи, колико год то била филозофско-вјерска поставка да се убиство и макар једног човјека сматра као убиство цијелог човјечанства.

Поводом очекиване посете премијера Александра Вучића Сребреници, оснивач Института за истраживање српских страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић затражио је јавни опроштај од свих српских цивила које су поубијали муслимани из Сребренице.

МОЈЕ здравље нико не може да врати, а мој живот није исти као што је био до тог другог августа 1998. године када су ме недалеко од Подујева киднаповали припадници „ОВК“. Зато, ништа не може да ме натера да заборавим претрпљене муке, али желим да правда победи и да оне који су уништили живот мени и многим другима, стигне заслужена казна.